Koje je vreme? Vreme je revolucije

To refleksno svođenje bilansa ima za cilj kritičko preispitivanje pojedinih postupaka, grešaka ili podviga koji su se urezali u dugotrajnu memoriju, a koje nam može pomoći u iskušenjima koja predstoje.

Srbija u narednu godinu ulazi konfuzna i dezorijentisana zbog podgrevanja ideološko-vrednosnih podela kao sredstva beskrupulozne predizborne kampanje.

Nastupa vreme pregrupisavanja, polarizacije, teatra apsurda i terora.

Politika se sve češće prihvata kao paket kolektivnih predrasuda, a javni prostor preplavljen je propagandom da isključivost i šovinizam predstavljaju prihvatljivu formu rodoljublja.

Režimski mediji građanima nude konačne i neupitne sudove o pojedincima i njihovim organizacijama, lišavajući ih potrebe za promišljanjem i racionalizacijom.

Na drugoj strani, opoziciona javnost se zaključava u virtuelne prostore društvenih mreža koje postaju sigurne kuće za istomišljenike ili eho-komore sa stalnim dotokom filtriranih informacija koje služe za samopotvrđivanje već izgrađenih stavova.

U neprestanim talasima jeftine propagande teško je razlučiti šta su prazne priče, a šta stvarne namere.

Postalo je jasno da je klasični model kampanje skup, zamoran i nedelotvoran.

Ponoviću tezu koja je postavljana pred najsudbonosnije izbore u novijoj srpskoj istoriji.

Šansa za pobedu opozicije leži u totalnoj mobilizaciji društva i visokom stepenu solidarnosti i poverenja građana u nove političke lidere.

Samo tako možemo načiniti životno spašavajući iskorak iz bolesnog političkog sistema.

Promene počinju stvaranjem jasne svesti da su one neophodne, nužne i nezaustavljive.

Međutim, mnogo značajnije od pitanja KAKO do promena, jeste pitanje KAKVE promene zapravo želimo.

Ergo, metodologija procesa mora biti komplementarna sa njegovim sadržajem.

Politički i ekonomski modeli nasleđeni iz opterećujuće prošlosti nisu dorasli savremenim izazovima.

Ako se voljno ili nevoljno prepuštamo imperativu promena, onda smo pred sudbonosnom dilemom-reforma ili revolucija.

Revolucija je posebna metoda sistemskog preokreta kojom otpočinje veliki preobražaj društva.

Ona se razlikuje od reforme ne nužno po načinu promene, već po subjektu koji tu promenu donosi.

Ako se na vlast smenjuju pripadnici iste klase onda je to prevrat, državni udar ili politička reforma.

Bez obzira da li je nastupila nasilnim ili mirnodopskim putem, ova vrsta tranzicije nema revolucionarnu agendu i ona ne uništava poziciju moći privilegovanog sloja koji se samo rotira po horizontali.

Emanacija revolucije jeste dolazak na vlast do tada potlačene klase koja sprovodi mere političke i ekonomske nadgradnje za stvaranje novih oblika društvenih odnosa.

Srbiji je neophodan koreniti zaokret putem političke revolucije.

Ponavljam, revolucija je suštinski definisana po ideološkom manifestu i socijalnoj projekciji, ne po metodi, iako je često sama metoda uslovljena zadatom projekcijom.

Iako danas ne postoje klase definisane marksističkom teorijom, postoje drugi oblici društvene sertifikacije.

Na delu je institucionalizovana socijalna nejednakost između mase koja trpi cikličnu ekonomsku nestabilnost, zakržljalu subvencionisanu privredu i malignu zavisnost od rizičnih kredita.

Na drugoj strani, za podabrane pripadnike vladajuće partije obezbeđena je ubrzana vertikalna mobilnost, nameštenja u višim strukturama državne administracije ili povezivanje na nepresušne budžetske kolaterale.

Ovo puzajuće raslojavanje prati frontalna predizborna podela koja preti da se završi nekontrolisanim izlivom gneva na ulicama.

Više se ne radi samo o stranačkim razlikama, u pitanju je klasni sadržaj nasilja koji se u iskrama pojavljuje na demonstracijama koje mogu za povod imati politički, ekološki ili nacionalni moment.

Dubinski, to je odjek socijalne potlačenosti građana koji žele novu podelu rada , nov ekonomski model i veći deo viška vrednosti koji im je bespravno otet.

Zato opozicija ne mora da brine pod kojim sloganom može mobilisati svoje glasače. Ona mora obećati suštinsku promenu društva koja će posledično menjati zakone i samu državu.

Narodu ne treba demagoško ulepšavanje ili update varijanta korumpiranog kapitalizma, koji znači nastavak siromašenja i eksploatacije, već njegovo revolucionarno uklanjanje i stvaranje novog društva u kojoj je prirodno stanje osećaj potpune slobode i jednakosti svakog pojedinca (Džon Lok).

Potreban nam je novi društveni ugovor pomoću kojeg bismo iz stanja opšte korupcije, nepotizma i degradacije iskoračili u novi početak, u novu eru solidarnosti i pravde.

Treba imati hrabrosti za diskontinuitet sa dosadašnjom praksom komprandorskog odnosa prema multinacionalnim kompanijama, potčinjavanju interesa države i građana profitu čak i po cenu devastacije prirodne sredine, društvenoj organizaciji u kojoj državni aparat služi uvećavanju bogatstva malobrojne klase.

U novogodišnjoj noći pre ponoći ponovimo pitanje iz kultnog filma „Crveni udar“: „Koje je vreme?“. Vreme je revolucije!

Autor je lekar i član Glavnog odbora Demokratske stranke