Koji smo mi to svet?

U našoj eri nerazumevanja, zamagljivanja i nesporazuma, uprkos znanju tolikih jezika, dostupnosti i proverljivosti informacija, sećamo se starih kineskih pisaca koji su poredili prevod sa naličjem brokata: „Sve niti su tu, ali ne i tananost boje ili uzorka“ – izražavajući bojazan, pažljivo i nenametljivo, da uvek postoji opasnost od izdaje originala, ali i podršku prevodiocima da pokušaju da dosegnu autentičnost koja im je poverena na tumačenje.

Razumevanje, poštovanje tuđe autentičnosti i odgovornost bili su ključni za opštenje i saradnju sa drugima.

Bilo je to ipak davno, a danas, iako smo u eri deklarativnog uvažavanja „drugog i drugačijeg“, ove odlike: razumevanje, poštovanje tuđe autentičnosti i odgovornost, kao da predstavljaju prepreku na putu brzog uklapanja u savremeni svet i rešavanja problema.

Za ovaj svojevrsni paradoks dobar primer je upravo ovaj spot-oglas koji svakodnevno gledamo.

Daleko od proste bojazni da će srpska ambasada u Vašingtonu brzopleto napraviti za američku javnost pandan ovom spotu, ali u opasnosti da i sami podlegnemo olakom tumačenju, ipak otvaramo pitanja koja zahtevaju odgovore:

Da li je ovo humanitarni, poslovni ili propagandni oglas jedne strane ambasade na televiziji zemlje domaćina?

Ako je poslovni koji se plaća, čiji marketing ga odobrava i koji je posao u pitanju?

Ako je propagandni, da li je u nadležnosti Vlade, Ministarstva kulture i informisanja, čuvenog REM-a ili TV kuća pojedinačno prema interesu i nahođenju?

Ako je novac dovoljan, zar onda oni koji ga imaju nisu već osvojili svu slobodu medija?

Ali, ako je ovaj oglas humanitaran i treba da nas podseća na spot „We are the world“ iz 1985. godine kojim su američki muzičari dali svoj doprinos svetskom prikupljanju pomoći za gladne u Africi (u čemu je učestvovala i naša YU-rock misija), onda je izostala solidarnost poruke „Mi smo svet“ i spot se sveo na upozorenje: „Vi ste svet.“

Znamo da strane ambasade nisu kulturni centri, ali imaju kulturološke potrebe i one se odnose na približavanje vrednosti i vrlina svoje zemlje ljudima u zemlji domaćinu, kao i na prikazivanje vrednosti i vrlina zemlje domaćina ljudima u svojoj domovini. Zar ne čudi što strana ambasada „prevodi“ i „tumači“ zemlji domaćinu njenu sopstvenu kulturu i istoriju ukazujući joj na „ispravan“ put u budućnost?

Ali, američka ambasada ima svoja pravila koja ne treba da tumačimo, jer imamo važnija pitanja:

Zašto ne umemo sami sebi da pružimo podstrek i moralnu podršku, te ih dobijamo upriličene „u prevodu“ od strane ambasade?

Šta to govori o nama?

Koji smo mi to svet?

Kakvi smo mi to ljudi ako stranci treba da nam kažu ko smo?

Zašto naša opozicija, sledeći ovaj primer, nema svoj kulturološki spot viđenja Srbije i njene budućnosti?

Zar opozicija kao domaćin u svojoj sopstvenoj zemlji nema, ako ne veća, onda bar ista prava kao strana ambasada ili opozicija ta prava ne oseća, kao ni svoje obaveze?

Kakva je to onda politika opozicije?

Kakva je to politika vlasti: da naša inteligencija ogrubljuje batrgajući se po sudovima u sve uprošćenijem dokazivanju svog viđenja prošlosti i budućnosti Srbije, tužakajući se i međusobno se iscrpljujući do besmisla, pri čemu se opozicija sateruje u ćošak Tvitera, a da za to vreme predstavništvo strane zemlje građanima pristupa sve rafiniranije preko nacionalnih frekvencija?

U kom svetu to ima?

Ako opozicija nema pare za svoj spot-oglas i njegovo emitovanje, možda će građani Srbije biti spremni da potreban novac sami sakupe kako bi sa zadovoljstvom gledali lice Srbije na koje su ponosni – bez stranog posredništva.

Zamislimo TV spot o Borislavu Pekiću, koji je svojim delima i svojom egzistencijom stekao pravo da kritikuje svoju zemlju da bi je unapredio, spot u kome on kao kandidat Demokratske stranke za Skupštinu ne biva pobeđen na izborima 1991. godine ni od Vojislava Šešelja ni od stranog uticaja, već od našeg neznanja. On, koji je svojim doslednim stavom zaustavljao čak i najgoreg siledžiju u kafani, obraćajući mu se mirno i pribrano: Gospodine, niste mi bili predstavljeni!

Ipak, bez obzira na prikazanu propagandnu moć u prilagođavanju činjenica iz naše kulture za svoj cilj, američkoj ambasadi treba da budemo zahvalni za ovaj spot-oglas, jer nam je pokazala šta se radi kada se ceni značaj i uticaj svoje zemlje i kada se u nešto veruje.

U šta mi verujemo?

Autorka je dramaturškinja