Foto: FreeImagesProšla 2016. počela je terorističkim aktima, potvrđivala se kroz njih i završila se sa njima, te ništa prirodnije nego poželeti da ova bude bolja.
Ali, kakva će zaista biti? „Ako hoćeš sliku o budućnosti, zamisli čizmu kako gazi ljudsko lice – zauvek. To je svet koji pripremamo. Svet pobede za pobedom, trijumf za trijumfom; beskrajnog pritiskanja, pritiskanja, pritiskanja na živac moći. Vidim da počinješ da shvataš kako će taj svet izgledati. Ali na kraju ćeš prevazići golo shvatanje. Prihvatićeš ga i postati deo njega“. Neki su verovatno prepoznali u ovim rečima autora poznatih knjiga „Životinjska farma“ i „1984“ – DŽordža Orvela. Dakle, godina u koju smo ušli obeležiće 33 godine od ove Orvelove godine.
Obrisi sveta kojeg je Orvel predočio u „1984.“ uveliko su obrisi naše stvarnosti. Postoje tri super države, Okeanija, Evroazija i Istazija. Mnogo podseća na Ameriku, Rusiju i Kinu. Parole: „Neznanje je moć“, „Rat je mir“, „Sloboda je ropstvo“, postaju polako ideološka matrica novog sveta u nastajanju. Istina, postoje mala neslaganja. Evropa još uvek nije deo Evroazije. Kao i kod Orvela, Britanija već nije deo Evrope. Ali kao i kod Orvela pojas severne Afrike i Bliskog istoka je zona sukoba i ratova dok se svaka supersila rukovodi strategijom da „nikad ne pokušava neki manevar pri kome bi rizikovala ozbiljan poraz.“ Hajdmo polako da vidimo šta nam tri događaja iz prošle pripremaju u ovoj 2017. godini. Britanija je na referendumu izglasala izlazak iz EU. Amerika je izglasala Donalda Trampa. Rusija je potvrdila sebe kao super silu svojim učešćem u sirijskom ratu i čini se sačuvala režim Bašara el Asada.
Evropa- Ekonomska kriza sa kojom se suočila poslednje decenije ne samo da ne jenjava već se transformiše i u političku krizu nakon britanskog referenduma o izlasku Ujedinjenog Kraljevstva iz EU. Evidentan porast desnice uslovljen je prilivom izbeglica sa Bliskog istoka i terorističkim aktima koji su povezivani sa ISIL. U Evropi jača rasni ekstremizam i ksenofobično osećanje prema strancima druge rase i vere pa će naredni izbori u Francuskoj biti veliki test evropskom jedinstvu jer realne procene ukazuju na mogućnost pobede desnice sa Marin Le Pen koja bi odmah nakon eventualne pobede raspisala referendum o izlasku Francuske iz EU. Ovo takođe govori o postojanju „Putinove stranke “ u Evropi, pa nije iznenađujuće što SAD šalju dodatne kontigente oružja u Evropu i pojačavaju NATO prisustvo na istoku kontinenta. Ali šta bi ostalo od Evrope sa Francuskim izlaskom? Sveto Rimsko carstvo iliti ujedinjeno germanstvo za koje je bilo već rečeno da „nije bilo ni sveto ni rimsko ni carstvo“. Da li bi njemu u doglednoj budućnosti bila bliža Okeanija ili Evroazija, zasad ostaje stvar nagađanja, ali i realnih procena da SAD tu stvar neće prepustiti slučaju. Ali, Amerika je već rekla da ovo ima svoju cenu koja neće blagonaklono uticati na evropsko blagostanje.
Bliski istok- Komplikovana bliskoistočna priča nažalost ne nagoveštava nikakva moguća razrešenja sem što postaje očigledno da orvelovski stavovi imaju sve šanse da se potvrđuju i u neposrednoj budućnosti. Dakle, po svoj prilici, to ostaje prostor sukoba i izukrštanih interesa brojnih subjekata. Rasedne linije na relaciji sunizma i šiizma zasad govore o iranskom povećanom uticaju u regionu. Kakve će to sve posledice imati, ostaje da se vidi. Što se Amerike tiče, čini se da nije izvukla nikakve pouke iz višedecenijske ratne politike sa islamom. Ako Tramp upućuje pretnje Iranu i nagoveštava moguće napade na ovu zemlju, nastoji da pošalje kao svog ambasadora u Izrael, ličnost koja je svojim desničarskim ubeđenjima neprihvatljiva i za izraelske militante, te planira izmestiti ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim, to očito nagoveštava novu politiku prema Palestincima ni malo izglednu za njihovu bolju budućnost. Doda li se ovome podatak da se u Izraelu spekuliše izgradnjom „Trećeg hrama“ u naredne tri godine, očito da mira na tom području neće biti. Naravno treba se podsetiti da su pre Klintona i Obame na sceni bili predsednici iz porodice Buš, republikanci, pa bi i Trampova politika mogla da bude nastavak ranije politike prema islamskom svetu. Ali kakve posledice to može imati po Ameriku? Kakve tek ukoliko bi se desilo da Amerika odluči da Rusiji prepusti vođstvo na Bliskom istoku? Možda i ponavljanje avganistanskog iskustva. Ali stvari neće biti jednostavnije, ne treba se zavaravati jer su i izraelski interesi nezaobilazni u bliskoistočnom galimatijasu.
Amerika-Još 1992 godine DŽon Espozito, vodeći svetski islamolog je upozoravao: ,,tvrditi da je islam neprijatelj SAD znači objaviti drugi hladni rat za koji nije verovatno da će se završiti očekivanom pobedom.“ Pitanje ,,kako politika SAD može avet islamske pretnje da preoblikuje u težnju za zajedničkom globalnom budućnošću“, očito nije shvaćeno u svetlosti odgovora koji je ponudio svojom knjigom ,,Islamska pretnja -mit ili realnost“. No sad je evidentno da se američki slon (simbol Republikanske stranke), našao u staklarskoj radnji. Iza sebe je ostavio dar-mar, koji je teško dovesti u red. Najžalosnije je što sad znamo i zbog čega, i to, danas, izaziva dodatnu skepsu i strah jer iza svega stoje ne toliko racionalni razlozi koliko dubina iracionalnog ukorenjena u mistici i hrišćanskom fundamentalizmu. Jedno je sigurno, nije Rusija za ovih dvadesetak godina izronila kao nova globalna velesila zahvaljujući svom enormnom razvoju koliko zbog činjenice evidentnog američkog propadanja koje je delom i posledica rata kojeg je povela protiv islama, izlazeći iz njega ako ne kao poražena a ono sigurno dobro ugruvana i okrvavljena, i bez jasnog orjentira, šta dalje. Ali je danas, evidentno da cenu takve politike uveliko plaća i Evropa koja je u sudaru sa biblijskom seobom čitavih naroda pokazala nimalo svetlo sopstveno lice, ali još gore, svoju ranjivost i realnu slabost.
Postalo je jasno da Evropa ne može sama rešiti ni svoje, a kamoli svetske probleme. Sa SAD izmorenim od svega, koje bi vodile politiku izolacionističkog nacionalizma, Zapad kao transatlantski pojam bi se realno suočio sa izazovima sopstvenog urušavanja i nestanka. Kriza neoliberalnog koncepta postavlja EU na prekretnicu i s pravom postavlja pitanja njene budućnosti i potonjeg identiteta. Da li je Evropa na putu da postane jedna melanholična uspomena? Uspomena je i klasna borba o kojoj se danas sporadično govori. „U tunelu usred mraka sija zvezda petokraka“. Pitanje je da li je zvezda tu da osvetli mrak tunela ili su tunel i mrak tu da bi u njemu zasijala zvezda. „Dugo sam bio mrak, zvezdi koja je zasijala u mojim prsima“, rekao je jedan mistik. Hoće li u grudima čovečanstva zasijati zvezda i rasterati mrak u kojem već dugo tumara? Ili će čizma koja gazi ljudsko lice ostati jedina izvesnost?! Postavljajući to pitanje, strepim da iako zvezda zasija, to može biti samo na kratko ostavljajući neprozirnost mraka u kojem nam valja i dalje tumarati.
Autor je akademski slikar i profesor iz Novog Pazara
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
