Lopovi! Lopovi! Pre četiri godine, 12. aprila 2013, ovo je bila glavna parola na mitingu koji su u Novome Sadu upriličile Srpska napredna stranka i srodne duše.
Skup je najviše zapamćen po tome što su učesnici dovedeni iz svih gradova i sela Srbije masovno vršili nuždu, uglavnom malu, po parkovima i oko zgrada. Bili su mahom pedesetogodišnjaci. Dodatno uzbuđenje izazvao je privatni mlaznjak koji je u to vreme nadletao glavni grad Vojvodine.
Lopovi! Lopovi! Ovo je glavna parola koja početkom aprila 2017. odjekuje na istom mestu, ispred zgrade Izvršnog veća Vojvodine. Tamo sada stoluje Igor Mirović. Učesnici sadašnjih protesta nisu dovoženi niotkud. Došli su sami, iz Novog Sada. Ne vrše nuždu na javnim mestima. Ne vitlaju partijskim zastavama. Prepoznaju i preziru lopove iz uverenja, a ne za sendvič i pivo. Većina je tek proslavila dvadeseti rođendan.
Naprednjaci su davno zaboravili koga su nazivali lopovom. Nisu se nadali da će blato koje su štedro bacali na druge tako brzo prekriti njihove glave. Novoizabrani predsednik verovatno je najbistriji među njima, ali i on, ponet ulizicama, zaboravlja da svaki balon jednom pukne. Ili se izduva.
S kakvima je rušio sve što je zatekao, takve sada ima na grbači. Pre ili kasnije, oni će iskati više od sendviča i piva. Pre ili kasnije, moraće poslati nekog potrčka da im ispriča bajku o suvoj drenovini. A posle takvih bajki svečevoj kobili puca kolan i kola kreću niza stranu.
Početak kraja često izgleda bezazleno. Sve šarene laže imaju isti kraj: ružan i bedan. Vinston Randolfovič reče: Ovo možda nije početak kraja, ali jeste kraj početka.
Autor je novinar iz Novog Sada
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
