Koliko je studenata dovoljno za protest?

Pozvao me je mladi kolega, student Pravnog fakulteta Nikola Arsenić, a pristao sam jer sam shvatio da je to što su započeli Nikola i njegove koleginice i kolege iz tima Kreni-promeni ipak nešto više od jednokratnog studentskog lamentiranja.

Bez obzira što se protest vrti oko relativno prozaičnog zahteva o smanjenju školarina od 30 odsto zbog posledica pandemije kovida 19, kod ovih mladih ljudi sam video svest o tome da na našim univerzitetima postoje i višegodišnji sistemski problemi koji se ne mogu rešiti sezonskim ustupcima.

Tako smo došli do ideje da zajedno postavimo pitanje opšteg finansiranja državnih visokoškolskih ustanova u Srbiji; zbog toga je ubrzo nekima pripala muka a nekima bilo žao što odmah nisu prihvatili smanjenje školarina za jednu trećinu.

Međutim, na subotnjem protestu bilo je samo nekoliko desetina studenata, u koje ubrajam i one koji su nasmejani držali belo platno s natpisom: ‘Ujedinjeni u obrazovanju’.

Bilo je i nekoliko profesorki i profesora sa Filološkog fakulteta, govorio je i njihov predstavnik, prof. Saša Moderc, koji je podsetio na borbu ovog fakulteta da više ne bude talac svoje uprave.

Na kraju je nekoliko pametnih reči kazala i studentkinja Tamara Ristić, posle čega je usledila prilično bučna protestna šetnja do zgrade Ministarstva prosvete, gde su svi zahtevi još jednom pročitani.

Dakle, moja tema za danas jeste pitanje: Da li protestni skup može da bude uspešan ako na njemu ima studenata koliko i u jednom amfiteatru osrednje veličine?

Većina će reći da je to bio krah protesta i gubljenje vremena, što, moram da priznam, i jeste logičan odgovor, ali otkuda onda meni čitave te večeri potpuno suprotan utisak?

Zašto sam ja imao osećaj da se događa jedan važan protest na kojem svakako treba učestvovati?

Ne verujem da je to zato što sam prvi put govorio studentima koji protestuju, mora da postoji i drugo objašnjenje.

Kako god bilo, dok sam tamo govorio bio sam savršeno motivisan i ako u mom glasu i u mojim rečima nešto nije bilo kako valja, to je zato što bolje ne umem, a ne zato što mi do priče nije bilo stalo zbog malog broja slušalaca.

Suprotno, baš mi je bilo stalo da učesnicima kažem šta ih čeka ako im promena načina finansiranja univerziteta u Srbiji ostane na protestnoj agendi.

Kako će se ljudi iz vrha naših visokoškolskih ustanova najpre uvući u svoje kućice, kao puževi, i čekati da opasnost (čitaj: suštinska promena modela finansiranja) prođe, a ako se zahtevi produže, protiviće se svim sredstvima i nastojati da po svaku cenu ostane status kvo.

Onda sam prešao na uzroke.

Rekao sam da tržište visokog obrazovanja nije tržište, već ‘zverinjak’, lov na studente zbog broja, ne kvaliteta, puko popunjavanje budžetskih i samofinansirajućih mesta zbog koristi za fakultete, a ne zbog koristi svršenih studenata, pogotovu bez obzira koliku štetu od svega može imati društvo u celini.

Ovu fakultetsku hajku na studente mnogi zovu tržištem u visokom obrazovanju, ja tvrdim da je to vašarska trgovina koja je isključivo zasnovana na atraktivnosti visokoškolskih ustanova.

To je atraktivnost koja ima inflatorni uticaj na visine školarina i ostalih studentskih dažbina, a pritom sama ne mora da ima nikakve veze s kvalitetom nastave i nauke. Iznosi školarina na našim državnim fakultetima u Srbiji nisu vezani s realnim troškovima studija, već sa činjenicom da postoje oni koji će te troškove upisa platiti.

Od oko 240 hiljada studenata u Srbiji, više od polovine su oni koji se sami finansiraju, a svi, rečima i slovima svi, i studenti na budžetu i oni samofinansirajući, moraju u toku studija da plate barem neki vid studentskih troškova.

Odakle ovolika spremnost za plaćanje studija u siromašnoj Srbiji?

Pa odatle što kod nas već godinama vlada pomenuta visokoobrazovna ‘crna berza’ koja je kontrolisana sledećim trima faktorima: 1) Dve trećine dece u našoj zemlji pohađa srednje stručne škole čiji maturanti nisu dovoljno spremni za studije, a nemaju kud drugo; budući da ne mogu svi da studiraju programiranje, upisuju bilo koji fakultet, platiće za njega ako treba – a treba; 2) Postojeća visokoškolska mreža u Srbiji upravo je tome prilagođena, pa veliki broj fakulteta ili studijskih programa ‘živi’ od ovih srednjoškolaca, bilo da je reč o novcu koji dobija od države (budžetski studenti = preživljavanje) ili da im studenti sami plaćaju (samofinansirajući = profit); 3) Katalizator reakcije između onoga pod 1 i onoga pod 2, ključa i brave, jeste to što je u poslednjih nekoliko decenija kod nas utemeljen vrednosni sistem u kojem nije sramota imati bilo kakvu diplomu, makar i onu kupljenu za kafanskim stolom.

Kako se raspetljava ovo negativno klupko zbog kojeg je naše čitavo visoko obrazovanje nemoguće reformisati?

Da li tako što ćemo uglas kukati samo na vlast koja je, evo, sada osnovala i ‘svoj’ Fakultet društvenih nauka?

Nekima je, dakle, problem u tome što su nesavesni političari obavili analizu stanja i videli da će u Srbiji još dugo biti obrazovno i vrednosno ‘kontuzovanih’ srednjoškolaca za koje će i jedan ovakav, partijski fakultet, na brzinu osnovan i na silu akreditovan, biti privlačan?

A zašto da se žalimo kada na tom istom takvom kvazitržištu godinama unazad opstaju (ili se bogate!) državni fakulteti, uvek spremni da napadaju privatni sektor, ali nimalo gadljivi kada koriste identične principe trgovine moći i društvene neodgovornosti?

Ovo klupko se, to je zaključak, može rasplesti samo promenom modela finansiranja.

Namerno sam odlutao u ovu analizu i udaljio se od pitanja da li vredi govoriti na protestu s malo ljudi. Ja mislim da vredi, a evo i zašto.

Zato što za ovakvu analizu nikada nećete naći mnogo slušalaca.

Nije ni realno da vas sluša puno ljudi ako pričate o dugotrajnim problemima za koja nema brzih rešenja ili ako već u prvoj rečenici ne kažete ko treba da siđe s vlasti, a ko da se na nju popne.

Kada je reč o rezultatu sa skupa u subotu, ja sam još skromniji – neka je samo troje prisutnih uspelo barem da sasluša ovo od početka do kraja i da se posle malo zamisli, možda sutra nekom drugom ponešto ispriča ili objasni – nisam uzalud govorio.

Isto sam mislio i kada je početkom godine samo nas nekoliko profesora protestovalo zbog načina na koji RTS glumi javni servis.

‘Bila vas je šačica!’, rekoše mi posle, ili: ‘Šta vam vredi kad vas je bilo onoliko?’, ili: ‘I, šta ste mislili, da će Bujošević da se uplaši i da odmah podnese ostavku?’. Banalna logika!

Ja sam, recimo, mislio da ono što smo tada tamo pročitali ima rezona, a da to da li je taj rezon ispravan ili ne, ne može da zavisi od broja prisutnih.

Kapacitet ovog naroda da se okupi oko neke razumne i proaktivne ideje nije nikada ni bio mnogo daleko od nule.

Deveti mart, demonstracije 1996-1997, Peti oktobar, i tako dalje, to su sve bila velika okupljanja, ali do njih dolazi retko, uglavnom tek kada potpuno dogori do nokata.

Protesti kao ovaj subotnji ispred Rektorata bio je blag kao pesma, meni je zaista bilo drago što sam u njemu učestvovao, ponešto stigao i da kažem.

Kada jednom na ulice izađe sto hiljada studenata, to neće biti pesma, e tada ću da ostanem kod kuće i da odatle slušam oluju.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU