Foto: K. Bondžulić/Danas Ne tako retko slušamo (čitamo) da su nam institucije slabe, razorene i podređene potrebama jedne ličnosti i njegove partije. Kada to kažemo, uglavnom mislimo na vojsku, policiju, sudstvo, prosvetu (nauku) i zdravstvo.
Svakako to mogu biti i još neke, ali mi se čini da su ove najvažnije. Smatra se da bi one trebalo da budu stubovi društva. Od njih se zahteva da budu stabilne, jake, fleksibilne i efikasne.
Blizu je pameti da pravilo „najsposobnije i najobrazovanije ljude postaviti na najodgovornija mesta“, zahteva unutrašnji kriterijum vrednovanja i punu nezavisnost u selekciji kadrova.
Tada su institucije sposobne da odgovore izazovima vremena. Kako svaka od njih ima svoj obrazovni sistem (akademije, fakultete, odnosno univerzitete), to se nekako nameće zaključak da se univerzitet pojavljuje kao fundamentalna snaga društvene zajednice.
On je jedina institucija sposobna da stvara i prenosi (novo) znanje, čuva kulturno nasleđe društva, te ima profesionalnu kompetitivnost i sposobnost da analizira socijalne problema nezavisno, naučno i kritički.
Svaka“ istina“ se kritički analizira, menja, potvrđuje ili odbacuje.
Od njega se očekuje da ispuni fundamentalne aspekte kvaliteta života i opšte edukacije (LE Weber).
Zadovoljavanje ovih višeslojnih zahteva opisuje se kao odgovor univerziteta na potrebe društva (Glionska deklaracija).
Razlika u terminologiji: imati odgovor i biti odgovoran, leži u činjenici da, u prvom slučaju, univerzitet treba da bude prijemčiv na ono što društvo očekuje od njega; u drugom slučaju mora da ima ambiciju da usmerava tokove socijalnih zbivanja, daje osvrt na generalnu politiku društva, „alarmira probleme, pruža kritički osvrt, i daje stručne predloge za njihovo resavanje“ (LE Weber).
Tu leži odgovor zašto je univerzitetima dodeljeno pravo na autonomiju, koja je jedinstvena u celokupnom obrazovnom sektoru.
Tenzija između odgovora i odgovornosti se očigledno uvećava sa ubrzanim promenama u društvu i njegovom okruženju.
Koliko naš univerzitet u celini ima svoju odgovornu funkciju? To je skup državnih i privatnih univerziteta koji, sa manje ili više uspeha, odgovaraju potrebama i izazovima društva. Neki od njih zauzimaju respektabilno mesto u svetskoj nauci, ističući se svojim naučnim doprinosom.
Kako stoji stvar sa njihovom odgovornošću? Da li smo svedoci da univerzitet zaista „alarmira probleme, pruža kritički osvrt i daje stručne predloge za njihovo rešavanje“?
Koliki je uticaj univerziteta na aktuelno stanje društva? Da li se sećamo nekog naučnog skupa, simpozijuma, rasprave i zaključaka u organizaciji nekog univerziteta o tome u kakvom društvu živimo, sa kojim se tegobama suočavamo, u kom pravcu bi trebalo da idemo? Da li je demokratija naša orijentacija, izazov ili zabluda?
Sem pojedinačnih opservacija ili organizacije grupe građana, nema osmišljenog, studioznog, institucionalnog odgovora. Da bi institucija bila stabilna i jaka, mora biti samostalna i slobodna u svojim performansama, zaključcima i odlukama.
Žalimo se da nam je sudstvo nepouzdano. Ono je izgubilo svoju samostalnost, jer je u ovom momentu sposobno samo da odgovori na zahteve jedne grupe ili jednog čoveka. Nema sumnje da su na vodećim pozicijama obrazovane sudije sa fakultetskom diplomom.
Uprkos tome nema osmišljene, kolektivne borbe za pravo na nezavisno odlučivanje. O vojsci i policiji mi je teško da prosuđujem, ali oni verovatno bolje znaju koliko aktuelna politika jedne partije i njenog lidera uobličuje promociju starešinskog kadra bez ubedljivih profesionalnih kriterijuma. O zdravstvu bih mogao znatno više.
Kuda dalje? Mogu li institucije da nađu svoj put ka samostalnosti? Da li su u stanju da same pokušaju da se reformišu? Teoretski da, jer na čelu imaju visokoobrazovane ljude.
Da li je to moguće? Verovatno ne; to bi bilo u sferi samo spekulativnog sadržaja.
Sa ovakvim političkim uređenjem, strukturom i organizacijom, teško je verovati da bi se mogao angažovati toliki broj individua voljnih da se žrtvuju za opšte dobro.
Bez samostalnih i jakih institucija, nema promena društvene strukture. Da bi bile jake i samostalne, moraju se suštinski menjati.
Taj proces je tegoban. Gotovo da se stvara začaran krug. Da li je moguće očekivati bolje dane ukoliko bi došlo do promena društvenog sadržaja, bolje reći, do novog političkog miljea ?
Dolazak nove partijske organizacije bi mogao služiti kao logistička podloga za unutrašnje reforme. Nažalost, same reforme bi bile bolne, jer bi, sa uspostavljanjem novih vrednosnih kriterijuma, dobar broj saradnika gubio svoje pozicije, ili čak radna mesta.
To bi izazvalo novo nezadovoljstvo i nove probleme.
Mi čak nismo u stanju da definišemo fenomen nepotizma a da se ne sukobimo sa nekim vlastitim interesima.
To je začaran krug u kome se Srbija vrti. Kamo sreće da greši moja malenkost.
Ostaje nam samo konstatacija da je Srbija u svojoj novoj istoriji, od nekih dvesta i nešto godina, bila uglavnom diktatura sa autoritarnim ili totalitarnim režimima uz neke svetleće trenutke abortivne demokratije i vladavine prava.
I tada kao i sada nismo imali ni snažne ni samostalne institucije.
To je bar neka uteha za naše današnje stanje.
Autor je neurohirurg, bivši rektor Univerziteta Nišu, u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
