Koliko radnik mora da izdrži?

Ne reaguje ni Ministarstvo za rad, jer preporuke koje se povremeno daju nisu obavezujuće. Posebno nisu za strane kompanije čije pravo na maltretiranje radnika brani i predsednik Srbije lično. „Prošlo je vreme utopijskog socijalizma i samoupravljanja“, izjavio je Aleksandar Vučić prilikom jedne posete leskovačkoj fabrici Jura i rekao da „nigde nije video te čuvene pelene“. Nije objasnio na koji je način to proveravao.

O radnicima koji rade u teškim uslovima, na visokim temperaturama, u zagušljivim halama, izloženi lošoj zaštiti, obespravljeni i ograničeni rigoroznim pravilima, pod stalnom pretnjom otkaza – ne brine niko.

Poslovodstvo ignoriše njihove zahteve, inspekcije rada kojima se obraćaju prave se mrtve. Pokrenu se tek ponekad, kada o tome počnu da izveštavaju mediji. Onda obično utvrde kako je u toj firmi sve u redu, a naročito je sve u redu ako je reč o stranoj kompaniji a domaćim radnicima.

Ćute i sindikati. Za njih je opravdanje to što u firmama koje se najčešće pominju po nehumanom odnosu prema zaposlenima nema njihovih članova. A nema ih jer radnicima tu nije ni dozvoljeno da se organizuju iako im zakon to pravo garantuje.

Na prvi pogled, ta nebriga države za sopstvene građane vezuje se za niže kvalifikovanu radnu snagu. Ali nije tako. I obrazovanije kategorije susreću sa arogancijom države i njenih činovnika, opterećuje ih što je članska karta uslov da dobiju posao, a setite se i protesta radnika na internetu zbog konstantnog nastojanja da se njihov rad do te mere optereti porezima da postaje besmislen.

Ništa se nije promenilo ni kada su ljudi počeli da odlaze iz zemlje. Prvo stručnjaci, pa srednji sloj, zanatlije, vozači… Umesto da popravlja radno okruženje, vlast je odlučila da uvede konkurenciju na tržištu rada, planira „uvoz“ radne snage iz Bangladeša, Vijetnama i Gvatemale. Oni su, daleko od svoje zemlje, poslušni i mogu da budu primer domaćim, a uslovi za strane firme moraju da ostanu isti. Radnici, koliko izdrže…