Kolja i virus

Ovoga puta je kroz toplog zeca – doduše virtuelnog – prošao Nikola Pejakovića Kolja, upravo zbog toga što se pronašao na spisku od dve tisuće poznatih ličnosti koje su dale nekakvu podršku naprednjačkoj listi na decembarskim izborima. Ubrzo nakon toga je otkazan koncert njegove grupe, te je obznanjeno da bend Grobovlasnici više ne postoji, stoga je tviteraška akademija nauka podmirena nedaćom koju je ovog umetnika snašla otišla dalje.

Pejaković je, kako je već pisano u ovim novinama, imao problematične stavove. Lupetao je, i lupetao, i lupetao godinama poput pravoslavnog krstaša o srBstvu, rasnoj čistoći, veri, komunistima, mešovitim brakovima i ostalim tricama i kučinama. Iako je to milion puta rišerovano po društvenim mrežama, Kolja, što bi rekli mladi, uopšte nije bio kenslovan.

Naprotiv, svesrpska javnost – osim takozvanih izdajnika i stranih plaćenika – pozdravljala je te ideje. Kolja je nazivan „hrabrim čovekom“, „ljudinom“, „poslednjim srpskim Mohikancem“; dobijao je samo reči hvale, te je upoređivan sa svojim ostalim kolegama i koleginicama, koje je obuzela zapadnjačka dekadencija, da ovako bi trebalo, kao što on to čini, da razmišljaju i rukovode svojim životom. Ali, izgleda da je samo jedan potpis – za autora ovog teksta totalno benigni – uspeo da izbriše sve te komplimente, i da ga baci na deponiju, istu onu gde se i Lazar Ristovski nalazi.

Tema ovog naklapanja, ipak, nije Koljino životno delo – neka radi on šta hoće, baš ga briga – već to plitkoumno posmatranje svega kroz dnevnopolitičke naočare, dok preko puta vas prolaze, kao na traci, avioni i kamioni iskonske mržnje prema svemu što je drugačije. Da uprostimo: ovde je veći problem što je dotični umetnik stavio svoje ime i prezime za podršku jednom autokrati nego što je taj isti umetnik dočekivan cvećem zbog svojih kleronacionalističkih stavova mnogo pre nego što se taj autokrata dočepao vlasti.

Nije to nikakvo iznenađenje, naporno i dugo se radilo na tome da to svetosavski nacionalizam postane prirodna stvar. Sada se čini kao da nema nazad. Par decenija je ova zemlja zaglavljena u propagandnom blatu u kojem tone.

Heroji su nam Ratko Mladić, Nikolaj Velimirović, Dragoljub Mihailović, da ne širimo spisak. Zločin se slavi kao junačko delo, a zločinci se proglašavaju za svece.

Srpska akademija nauka i umetnosti i Srpska pravoslavna crkva glamurizuju već decenijama svako moguće ubijanje Srba, od stradanja prave muzeje samosažaljenja, dok ubijanje drugih nacija negiraju i poništavaju.

A Pejaković je samo jedan od zaraženih tim ultrasrpskim virusom. Što onda toliko smeta on, ako je već sve zaraženo tim ludilom, pitaće stanovnici Marsa.

Uprkos tome što je za retke i nepodobne građane predsednik Srbijatrije Aleksandar Vučić ratni huškač i profiter, za družbu sa desnog spektra, onu jezgrovitu i tvrdokornu desnicu, za njih je najmoćniji čovek u ovoj državi izdajnik, drugosrbijanac, NATO sluga, davač Kosova & Metohije i šta sve još nije.

I upravo je tu Pejaković u očima vaskolike srbijanske čaršije učinio kobnu grešku: prodao je svoju veru za večeru čoveku koji hoće da se odrekne naše Valhale. Kolja je od blistavog viteza iz velikosrpskih bajki postao samo jednim potezom prodana duša. I to je cela ona najstarija, takoreći biblijska pričica o tome kako obećivači nebeskog carstva padaju za trideset srebrnjaka.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.