Kolosalna budalaština da će Srbija da stane: Lični stav Tatjane Milivojević

Duboko u naš kolektivni mentalitet je ukorenjen stav i emocionalna dispozicija da su nam potrebne snažne vođe.

Sveobuhvatna korektivna edukacija bi morala da istisne taj po naše živote pogubni stav i da umesto njega utisne da su nam vitalno, egzistencijalno neophodne snažne i nezavisne institucije.

Da se više ne bi ponavljala ona izanđala izreka „sjaši Kurta, a uzjaši Murta“. Za naše preumljenje, ozdravljenje i napredak, ključno je da shvatimo da se ljudi, naročito kad su grupisani u mase, nisu promenili još od pećinskog doba. Ono što se promenilo i što je napredovalo, a time unapredilo i naše postojanje, jesu institucije.

U obuhvatnoj, temeljnoj i izuzetno zanimljivoj knjizi „Društvena životinja: Skriveni izvori ljubavi, ličnosti i ostvarenja“, autor Dejvid Bruks (izdavač Laguna, 2012, u izvrsnom prevodu Dubravke Srećković Divković) ističe da naš „rod napreduje jer napreduju i institucije… Institucije su toliko dragocene zato što se neizbežno pretapaju s onim što jesmo“.

Svakom kandidatu, svakom istaknutom predstavniku neke opozicione političke partije, mogu da se pronađu mane i greške. Da ne govorimo o onome što partijski zarobljena Služba protivzakonito dotura medijima ili čime ucenjuje i lomi ljude. Videli smo to u slučaju poslanika Đorđa Miketića, a mnogo toga pretećeg i ucenjivačkog je skriveno od naših pogleda.

Mogu nam političari biti simpatični ili antipatični, takođe nam se mogu dopadati ili ne njihova programska i ideološka načela. Ali ono što je važno da sad razumemo to je da moramo da glasamo za promenu sistema i za oslobađanje institucija. Kad one budu radile svoj posao, kada bude obezbeđena njihova nezavisnost, mnogo manje će biti važno ko vodi državu, jer će funkcionisati kontrolni i korektivni politički, institucionalni i građanski mehanizmi.

Biće, takođe, oslobođen javni i medijski prostor za dijalog, kritičko mišljenje i sučeljavanje stavova. Naravno da ne treba idealizovati budući sistem. Svaka pozicija moći sadrži u sebi težnju ka neomeđenom rastu i naramak iskušenja.

Ne možemo da odgonetnemo da li je čovek po prirodi dobar ili loš, znamo da je sposoban i za jedno i za drugo. Retko za koga možemo da „stavimo ruku u vatru“ da nas neće razočarati. Međutim, posedujemo veliko i pouzdano znanje o tome koji sistemski uslovi i okruženja podržavaju i podstiču dobro ili zlo. Pojedinci su povodljivi i kvarljivi, zato institucije moraju biti ispravne.

U pomenutoj knjizi autor piše da nam navike duha „prenose institucije. Putujući kroz svoj život, mi prolazimo kroz institucije – najpre kroz porodicu i školu, potom kroz institucije svoje profesije ili zanata. Svaka od njih ima svoja pravila i obaveze koji nam kazuju kako treba da radimo to što se očekuje da radimo. One su spoljne skele koje prodiru duboko u nas…

U tom procesu upijanja pravila institucija u kojima živimo, mi postajemo ono što jesmo. Institucije su idejni prostori koji su postojali i pre našeg rođenja, i trajaće i kad nas više ne bude. LJudska prilika ostaje ista, tačno je, sa svim svojim manama, ali institucije se poboljšavaju i napreduju, jer one su riznice mukom stečene mudrosti…

Krajnja žiža političke aktivnosti jeste karakter društva. Političke, verske i društvene institucije utiču na nesvesnu arhitekturu izbora koja podupire naše ponašanje… Možemo dizati ili spuštati poreze, ali bez poverenja i pouzdanja neće se obrazovati preduzeća i ljudi neće ulagati jedne u druge. Možemo mi sazivati izbore, ali bez odgovornih građana demokratija neće cvetati…

Nakon čitavog radnog veka posvećenog kreiranju javne politike i pisanju o njoj, kriminolog Džejms K. Vilson stigao je do te sržne istine: ’U samom korenu, gotovo u svakom području od javnog interesa, mi gledamo kako ćemo podstaći pojedince da postupaju valjano, bilo da su đaci, kandidati za javne službe, budući prekršioci zakona ili državni službenici.’“

Bruks govori i o uzajamnom uticaju institucija i sržnih vrednosti društva. Te vrednosti se odražavaju u institucijama, ali i institucije ih izražavaju i ojačavaju. One treba i da ograničavaju samovolju vlasti, samim tim ugrožavanje vrednosti i kvarenje karaktera: „Državna sila je kao vatra – obuzdana greje, prevelika ubija…

Vlada ne bi trebalo da upravlja ljudskim životima. To samo slabi odgovornost i vrlinu kod građana. Ali vlada može uticati na okruženje u kojem građani žive. Vlada može do nekog stepena negovati okruženje koje će služiti kao odgajalište bratskih odnosa. Može uticati na duh građanstva… vlada, ako se propisno vodi, može odigrati i jednu konstruktivniju ulogu.

Baš kao što udaljena i centralizovana vlast stvara servilne građane, decentralizovana vlast i lokalna samouprava stvaraju aktivne i za saradnju voljne građane.“

Još je Aristotel pisao da zakonodavci stvaraju navike kod građana. Bila im to namera ili ne, zakonodavci podstiču određene načine življenja, druge pak obeshrabruju. Zanat oblikovanja države je neizbežno i zanat oblikovanja duše.

Kad institucije budu oslobođene da rade prema svojoj nameni i svrsi, u službi svih nas, svaki pojedinac i celokupno naše društvo će prodisati, ponovo se ili možda prvi put povezati sa moćnim osećanjem slobode da se bude svoj.

Neka onda krene zdravo takmičenje u političkoj areni. I da nikad više ne bude moguće da se uopšte izgovori kolosalna budalaština, da će Srbija da stane ili nestane ako bilo koja garnitura na privremenom radu na vlasti izgubi izbore.

Autorka je psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.