Krajem februara navršiće se godina od praizvedbe i niške premijere drame „Car Konstantin“. Drama je bila prigodno pripremljena za obeležavanje 1.700 godina od Milanskog edikta. U ono vreme vođene su polemike oko opravdanosti i troškova ovog dramskog poduhvata, ali i uopšte oko svrsishodnosti tako obimnog državnog poduhvata, kakav je tokom cele 2013. godine bio. Isplivali su na videlo ogromni honorari za neke od učesnika ovog projekta, a mnogi su osporavali i umetničku vrednost dela. Dramu sam gledao i ne bih da je ocenjujem.
Ono što želim da pokažem ovim tekstom jeste naša poslovična kratka pamet. Početkom prošle godine kada je najavljivana godina Konstantina i Niš se pripremao za nju, čak je bilo skeptika da u ovom gradu neće biti dovoljno hotelskog smeštaja da primi silne inostrane turiste koji će pohrliti da prisustvuju raznim programima! Od toga nije bilo ništa – nikakva neuobičajena i velika poseta Nišu nije se dogodila. Programi koji su izvedeni – a uključivali su drame, opere i koncerte – lepo su bili primljeni od domaće publike željne ovakvih događaja, ali, evidentno, strani turisti nisu pohrlili. Dakle, sa te tačke ova manifestacija nije uspela.
Drama „Car Konstanin“ najavljivana je ne samo kao umetnički događaj već i kao način da se kultura Srbije promoviše u Evropi kroz brojna gostovanja kako u susednim zemljama tako i na Zapadu. Ništa od toga se nije dogodilo. Raspolažem podacima sa sajta Narodnog pozorišta u Beogradu, koje je bilo u koprodukciji sa Narodnim pozorištem u Nišu, a glumci su bili iz mnogih teatara u Srbiji, što je dodatno zakomplikovalo i poskupljivalo projekat.
Evo činjenica: od beogradske premijere 4. marta 2013. predstava je odigrana u Beogradu još šest puta i to: 20. marta, 15. i 22. aprila i 21. maja (što je i poslednji datum igranja ove „kolosalne predstave“ u NP u Beogradu). Osim ovoga predstava je odigrana 5. aprila u Požarevcu i 2. juna u Novom Sadu na Sterijinom pozorju! „Car Konstantin“ je tako osim u Nišu (za koji nemam podataka) odigran ukupno sedam puta! Pretpostavljam da ni tamo nije odigran više nego tri-četiri puta. Od gostovanja u inostranstvu ništa. Predstava koja nije igrana već sedam meseci, a komplikovana je po velikom broju izvođača, scenografiji i tehnici može se smatrati skinutom sa repertoara. Da bi oživela, trebalo bi je iznova obnavljati.
Još samo jedan pokazatelj. Opera „In hoc signo“, koja je takođe izvedena u okviru iste proslave, premijerno je odigrana 8. oktobra 2013. godine, a potom još dva puta 9. i 10. oktobra. Nakon toga do kraja januara 2014. godine nijednom nije izvedena. Sve što važi za dramu koja se mesecima ne igra, još više važi za operu koja je još komplikovanija zbog učešća orkestra. I ovde je pojava ove nove opere bila praćena kolosalnim marketingom, angažovan je kompozitor iz Italije, urađena je „mega“ scenografija uz učešće brojnih pevača. Svi su se složili da je opera sa umetničke tačke bila vredna. Ali sa tačke gledišta koju su organizatori najviše isticali – promocija kulture Srbije u inostranstvu – i ona je bila promašaj.
Naravno, ima mnogo ovakvih primera i to ne samo povodom državnih i crkvenih jubileja, pa sve iznosim samo kao paradigmu. Kad bi samo ova dva promašaja bili jedini promašaji u kulturi i ekonomiji!
Autor je književnik i istoričar iz Beograda
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
