Kome je dobro, pa ne glasa?

Ali, šta mi koji želimo promene imamo od toga što smo na dobroj strani istorije?, kako često ističu lideri opozicije.

Šta imamo od toga u ovom času? To je istorija koja će tek biti napisana.

Najgore što i ovu već smeštenu u udžbenike, duboko ukorenjenu u naše kolektivno biće, nosioci aktuelne vlasti ne ostavljaju na miru.

Smeta im Titov grob, smeta im Hotel Jugoslavija, Generalštab.

Nedavno je u Beogradu gostovao kineski nobelovac Mo jen, zajedno s ekipom glumaca koji su u Jugoslovenskom dramskom pozorištu izveli njegov komad „Ubica Đing Ke“, priredivši nama gledaocima fascinantno putovanje kroz prostor i vreme – u jednu daleku zemlju i duboku prošlost (2.vek pre nove ere).

Tom prilikom je Mo Jen izjavio da ga raduje što pozorište u svom nazivu zadržava reč „jugoslovensko“, zato što je lepo čuvati svoju tradiciju i istoriju. Dokle će biti tako?

Dok se neko iz vladajuće ekipe ne doseti da je zamenica „jugoslovensko“ suvišna, ili je treba zameniti rečju „srpska“. Neka bude Srpsko dramsko pozorište!, reći će naprednjak.

I biće tako, ako i to dozvolimo.

Dakle, šta sada imamo od istorije – nemamo ništa. Ono što imamo jeste prostor, kako reče meksički pisac.

Prostor u kome živimo, radimo, stvaramo i koji po atmosferi sve više liči na brojne hispanoameričke romane o tamošnjim diktaturama.

Naša stvarnost seli se u literaturu, a deca nam se sele na Zapad.

I naši lekari se sele, i to ne samo na Zapad, već i u države regiona, budući da su im primanja ubedljivo najniža, višestruko manja od onih u Rumuniji, dvostruko u odnosu na Sloveniju, Hrvatsku, čak i Albaniju, Makedoniju, Crnu Goru, Bosnu.

Medicinski tehničar iz Srbije, zaposlen u Nemačkoj, koji je govorio za jednu domaću televiziju, rekao je da zarađuje 3000 evra, radeći 12 sati dnevno, ali 15 dana.

Preostalih 15 dana, kaže, odmara se i putuje.

Kome je, dakle, dobro u ovoj zemlji, pa glasa protiv promena ili ne glasa uopšte?

Da podsetimo da u Srbiji 800 hiljada ljudi živi u apsolutnom siromaštvu, što znači da nemaju ni za osnovne životne potrebe.

Paradoksalno, sve analize potvrđuju da za vlast većinski glasaju ne samo oni koji od toga imaju ličnu korist, ili oni koji su ucenjeni i zastrašeni, već i ljudi u relativnom i apsolutnom siromaštvu, i ljudi najnižeg obrazovanja.

Eno, jedan lokalni šef ponovo je pobedio u svom gradu, i to ubedljivo. Dajući izjavu u izbornoj noći, prethodno nakratko cupkajući u ritmu nekog narodnjaka, spomenuo je letke, a zatim, u pokušaju da napravi množinu od ove imenice, reče „letkovi“.

To je isti onaj šerif koji je poznat po tome što je u nekoj emisiji kazao da su mu svi pevači pevali osim Betovena i Šopena, jer je tada bio mali. (Šteta, umrli su kad je porastao, inače bi mu i oni pevali.) Ne, nije se šalio.

Pitam se kako je moguće da ovako nešto ne smeta njegovim glasačima.

Pošto ih je tako mnogo, među njima ima i obrazovanog sveta. Kako se ne stide u njegovo ime i kako im taj stid nije dovoljan za uskraćivanje podrške gospodaru svojih života.

A kad smo već kod stida.

Kad sve ovo imamo u vidu, uključujući i migracije birača, kao i najnovije prizore kol-centara iz kojih maskirani aktivisti SNS-a beže od kamera noseći kartonske kutije, kao i javna priznanja ljudi sa društvenih margina da su dobili 3000 dinara, koliko i u decembru, da bi glasali za vladajuću stranku, kao i brojne fantomske liste sa gotovo identičnim nazivima kao neke opozicione – pitam se i da li se iko od nosilaca vlasti ponekad krišom, najdublje u sebi – stidi zbog pobede ostvarene na tako prljav način.

Kakvu god ličnu korist imao od nje.

Čak su i sve učinili da izlaznost bude što manja. Zato što njima ne treba narod koji će iskazati svoje mišljenje o njihovom dosadašnjem upravljanju državom i gradovima, već im trebaju podanici.

Ostali su ionako „izdajnici“ – svi koji za njih ne glasaju, uključujući i apstinente. Samo što ti „izdajnici“ čine 75 posto biračkog tela, čak i više, ako se uzme u obzir da u njihovih pobedničkih 25 posto ulazi mnogo nepostojećih, lažnih, fantomskih i kupljenih birača.

Još jedna potvrda da nam život izmiče i klizi u fikciju.

Glasala sam, kao i uvek, u jednoj beogradskoj osnovnoj školi. Dok sam čekala svoj red, bacih pogled na zidove učionice kojom se širio karakteristični miris koji vraća u detinjstvo.

Na jednom zidnom panou stajao je veliki natpis „čajanka“, a ispod njega mnoštvo nacrtanih šolja najrazličitijih oblika i boja, izrezanih, pa zalepljenih na pano. Na drugom panou bili su izloženi crteži jesenjeg lišća. Prizor koji osim što vraća u školske dane i izaziva radost i divljenje prema talentovanoj deci, u ovom kontekstu donosi i malo tuge.

Deca nemaju pravo glasa. Ali mi imamo, i svojim glasanjem ili neglasanjem direktno utičemo na njihovu budućnost.

Konkretno, u ovom slučaju, to činimo na njihovom prostoru, u školskoj učionici.

Pitala sam se, razgledajući radove đaka, da li je moguće, posle tragedije u Ribnikaru, da će i jedan roditelj školskog deteta tog dana ostati kod kuće.

Bez obzira na svu pometnju i razočaranja zbog podela u opoziciji.

A dok sam ispijala svoju prvu jutarnju kafu, u ponedeljak, 3. juna, pokušavala sam da se povežem s apstinentima koji tog časa takođe piju svoju prvu jutarnju kafu.

Da se projektujem u njihove umove. Ne mislim na one koji su se opredelili za bojkot izbora – to je druga tema – već na prekaljene apstinente.

Da li su zadovoljni što se i ovoga puta nisu „uzalud cimali“ i izlazili na glasanje, ili istrajavaju u svojoj ravnodušnosti, pa ih čak ni vesti o rezultatima glasanja ne zanimaju. Oni gledaju svoja posla.

Gospodo apstinetni (više puta sam im se obraćala na ovom mestu), čak i da živite u apsolutnom blagostanju u svojim mikro svetovima, kad dođe trenutak da pošaljete svoje dete u školu, vaš ružičasti mehur – puca.

Tada, hteli – ne hteli, delite sudbinu celog naroda. Ili ćete sačekati da se sagradi najmodernija, najluksuznija i najbezbednija škola u Srbiji – u Beogradu na vodi, kako je već najavljeno – pa ćete tamo poslati svog školarca.

Jer, ne vredi isto svaki život u Srbiji.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.