Kome odgovara bojkot

Pitanje bojkota je intenzivirano kada su počeli razgovori vlasti i opozicije na FPN koji je i organizator istih zajedno sa Fondom za otvoreno društvo.

Čitava stvar je kulminirala kada je Narodna stranka donela odluku da bojkotuje izbore, istog dana kada se Vučić u NJujorku sastao sa državnim sekretarom SAD Pompeom, gde je glavna tema bila Kosovo. Pokret Dveri je istu odluku doneo par dana kasnije, na sam dan posete visokog zvaničnika EU Mekalistera, koji je trebalo da se sretne sa opozicijom i razgovara o predstojećim izborima. Ovi sinhronizovani postupci ukazuju da iza koalicije SZS stoje ruski interesi.

Kao i u mnogim drugim slučajevima, i po ovom pitanju opozicija je podeljena oko toga da li treba bojkotovati izbore ili na iste izaći. Obe odluke su legitimne. Međutim, treba podsetiti građane da su svi oni koji danas strasno zagovaraju bojkot od 2012. imali razne ingeniozne ideje koje su sve do jedne katastrofalno završile. Od zagovaranja belih listića, preko potpisivanja Apela 100, podrške Belom, pa do preuzimanja građanskih protesta, sve je propalo.

Zato, svi oni koji zagovaraju bojkot, pre nego što građane pozovu da u istom učestvuju, dužni su da daju odgovore na niz pitanja koja se u vezi sa samim bojkotom nameću.

Kao prvo se postavlja pitanje cilja bojkota? Bojkot, sam po sebi, ne može biti cilj, već sredstvo koje se koristi radi ostvarenja određenog cilja. Kojeg? Šta će se činiti u ponedeljak, dan posle izbora?

Drugo pitanje je da li bojkot parlamentarnih izbora podrazumeva i bojkot pokrajinskih i lokalnih? Da li to znači da i Šabac i Paraćin i Čajetinu ili recimo beogradsku opštinu Stari grad ili Novi Beograd gde sada vlast čini opozicija treba prepustiti SNS-u? Da li i one gradove u kojima je trenutna opozicija uspela da napravi male, ali značajne korake kao što je Lokalni front u Kraljevu ili razne lokalne inicijative, treba da se povuku i prepuste sve SNS-u? Šta se time postiže?

Nameće se još jedno važno pitanje, a to je kada su uslovi za izlazak na izbore postali neprihvatljivi i šta se to suštinski promenilo u izbornom procesu s obzirom da je opozicija redovno izlazila na izbore: parlamentarne 2016, predsedničke 2017, beogradske 2018. godine kao i na sve lokalne? Da li su tada mediji bili slobodniji, da li su neki drugi ljudi sedeli u REM-u, jesu li birački spiskovi bili sređeni? Ili se iza poziva na bojkot krije loš rejting SZS?

Da li je poziv na bojkot posledica nedefinisane politike i izbegavanje stranaka da se odrede po ključnim političkim pitanjima kao što je pitanje Kosova, odnosa prema EU, NATO, susedima?

Često se može čuti da je cilj bojkota uskraćivanje legitimiteta Vučiću, ali legitimitet će na kraju odrediti međunarodna zajednica, koja se protivi bojkotu i koja u Vučiću vidi jedinog političara koji ima kapacitet da razreši kosovski čvor. Najbolji primeri iz bliske prošlosti su referendum u Makedoniji na koji je izašlo svega 36% ili lokalni izbori u Albaniji na koje je izašlo samo 21,6% građana, a koje je međunarodna zajednica priznala kao potpuno legitimne.

I možda najvažnije pitanje je kome zaista odgovara bojkot? Bojkot izbora znači izostanak stranaka iz parlamenta, što za sobom povlači i nestanak izvora finansiranja, a što kao rezultat na duže donosi jedino nestanak svih stranaka sa političke scene. Jedino mogu preživeti one stranke čiji lideri imaju dovoljno novca da finansiraju stranku do sledećih izbora, a to su Dragan Đilas i eventualno Vuk Jeremić. Sve više se stiče utisak da stranke u SZS ne odlučuje o bojkotu ili izlazu na izbore, već biraju između nestajanja sa političke scene ili asimilacije u SSP.

To je na neki način nastavak onoga što se već desilo u samom SZS, u kojem je SSP podredila svojim interesima sve druge stranke? LS se asimilovala u SSP, Dveri su izgubile poslaničku grupu od ulaska u SZS, a DS se nalazi u dužničkom ropstvu Dragana Đilasa?

I za sam kraj. Kako će se finansirati kampanja za bojkot, u kojoj bi se ljudima odgovorilo na ova i mnoga druga pitanja? U suprotnom, bojkot je potpuno besmislen.

Bilo kako bilo, ne treba smetnuti s uma da nijedna pobeda opozicije nije bila posledica bojkota, već izbora, pa i ona 5. oktobra 2000. godine kada su građani izašli na ulice da bi odbranili izborni rezultat.

Autor je producent