Kome pripada budućnost?

Deo Trampovog govora objavljen je i na Youtube kanalu „Dosta je bilo“ uz izuzetno povoljne komentare korisnika. Tramp, veran svom idealu nacionalizma, populizma i suverenizma, a protivnik svake nadnacionalne političke i ekonomske organizacije, izrekao je i ove reči: „Slobodni svet mora prigrliti nacionalne temelje, a ne da ih zameni ili izbriše (…) Budućnost ne pripada globalistima, budućnost pripada patriotama. (moje podvlačenje). Budućnost pripada suverenim i nezavisnim nacijama koje štite svoje sunarodnike.“

Ovaj isečak iz Trampovog govora nanovo potvrđuje da je njegova ideologija, vrlo bliska totalitarističkoj politici, samo je sreća po čovečanstvo što su američke institucije dovoljno jake da on ipak ne može sam da vlada poput na primer V. V. Putina u Rusiji, zemlji praktično lišenoj institucija koje postoje samo pro forma.

Populizam, suverenizam i nacionalizam su tri izraza jedne iste suštine – nacionalnog socijalizma (nacizma) i fašizma. I fašizam i nacizam su zagovarali jačanje nacije, bili su protiv svake internacionalizacije, univerzalizma i nadnacionalnih političkih i ekonomskih struktura.

Podsetiću na govor Adolfa Hitlera održan 12. decembra 1940. godine u Berlinu. Govoreći o razlici između liberalnih demokratija s jedne i totalitarističke države kakva su bile Italija i Nemačka, s druge strane, doslovno je, pored ostalog, rekao i sledeće:

„U anglo-francuskom i američkom delu sveta vlada takozvana demokratija koja podrazumeva vladavinu naroda. (…) U tim zemljama zapravo vlada novac. Grupa ljudi ne veća od par stotina koja poseduje ogromni kapital pomoću kojeg vlada i vrši uticaj na sve aspekte rada i života. I ta grupa ljudi, ti kapitalisti su nezavisni i slobodni. Ti bogataši stoga kažu: Ovde vlada sloboda! Pri tome misle na nekontrolisanu ekonomiju što znači slobodu sticanja još većeg bogatstva i odsustvo kontrole države i naroda i kada je u pitanju kontrola novca i kapitala i kada su u pitanju rad i zapošljavanje. To je zapravo ono o čemu misle kada govore o slobodi.“ (…) „Očigledno je da tamo gde vlada demokratija životi ljudi se uopšte ne uzimaju u obzir. Jedina stvar koja je važna jeste opstanak nekoliko stotina velikih kapitalista koji poseduju sve fabrike i opstanak njihovih akcija na berzi pomoću kojih kontrolišu mase. Narod njih ne interesuje ni najmanje. Zanima ih isto koliko je zanimao i naše buržoaske partije, samo onda kada se održavaju izbori, kada su im potrebni glasovi. U svim drugim slučajevima, ljudi iz naroda su za njih potpuno nevažna stvar. (…) Kada autokratska država izjavi: Nećete, gospodo strani kapitalisti, više pljačkati naš narod ni spolja ni iznutra, onda je ona loša. A mi, autoritarna država, razlikujemo se od demokratije po tome što iza sebe imamo ceo narod i što brinemo o tom svom narodu.“

Ovde ću se zaustaviti sa Hitlerovim govorom kao ilustracijom onoga što danas veoma slično Hitleru, zagovaraju populisti i antiglobalisti kojima su uzori Tramp, Putin, Orban, Vilders, DŽonson…

Ono što imamo danas u svetu kao problem, nije globalizam već revitalizacija nacional-socijalističkih i profašističkih ideja oličena u pojačanom nacionalizmu (nacija iznad svega kako reče Tramp, iliti „America first“, što je samo blaža varijanta Deutschland uber alles), u autokratskom načinu vladanja (Putin, Orban i dr.), strahu od drugog i drugačijeg (npr. od pripadnika drugih nacija, od migranata iz Azije i Afrike pri čemu su jako izraženi rasizam i ksenofobija ), i zagovaranju autarhizma u ekonomiji odnosno nacionalizacije ekonomije i vraćanju nacionalnim vrednostima.

Globalizam su doneli visokorazvijena tehnologija i transnacionalni kapital. Kapital ciklično proizvodi krize u kojima se najbolje snalaze upravo populisti (pre rata su se zvali fašisti i nacisti) koji na krizu odgovaraju ukidanjem demokratskih sloboda, diktaturom jednog čoveka (Vođe) i zatvaranjem u nacionalne okvire.

Danas je naša generacija u istorijskoj prilici da bude neposredni svedok kako kriza svetskog kapitalizma generiše fašizam i nacional-socijalizam koji će tobože rešiti sva goruća pitanja ovoga sveta. Međutim, zatvaranjem u nacionalne okvire, neće se uništiti moć kapitala. Tramp neće ukinuti kapital-odnos (i sam je krupni kapitalista), Hitler tridesetih to takođe nije želeo u Nemačkoj, iako ga je zatvorio u nacionalne granice ali pritom nije ukinuo privatnu svojinu već je kapital samo stavio „u službu nemačke nacije“, a eksploatacija radnika je i dalje ostala.

Kapital je po svojoj prirodi transnacionalan („Kapital ne zna za naciju“ – K. Marks) a otpor mu se, upravo zbog te činjenice, ne može pružiti „antiglobalizmom“ ili „nacionalnom“ borbom, već jedino međunarodnim dakle internacionalnim udruživanjem radnika na osnovici klasne solidarnosti. I ne samo proizvodnih industrijskih li poljoprivrednih radnika već svih potlačenih slojeva društva od bedno plaćenih zaposlenih, prekarijata, lumpenproletarijata pa do armije nezaposlenih.

Ozbiljna kritika kapitalizma kako vidimo nikako nije bila moguća sa stanovišta fašizma i nacional-socijalizma (primer Italije i Nemačke pre Drugog svetskog rata to belodano pokazuje) baš kao što nije moguća ni danas sa stanovišta krajnje desnice (Far Right) još manje sa stanovišta Stiv Benonove fašističke desnice (Alt-Riht), već jedino u sklopu širokog fronta međunarodnih progresivnih snaga. A one su uvek – i istorijski zakonomerno – na levici.

Kod nas u Srbiji nikako u onoj SPS-ovskoj, vulinovskoj, rasimljajićevskoj i sličnim strankama što se godinama i decenijama lažno predstavljaju, već u pravoj levici koju mi u Srbiji tek počinjemo da gradimo na osnovama naučnog socijalizma oplemenjenog savremenim teorijskim i praktičnim dostignućima ovoga veka, istovremeno solidarno se povezujući sa drugovima iz Evrope i sveta.

Autor je magistar ekonomskih nauka i predsedavajući UG „Borba za socijalizam“