Kome služi srpski vlastodržac?

Jedino istinsko putovanje, jedini izvor mladosti, ne bi bio odlazak novim pejzažima, nego kada bismo imali druge oči i videli svemir ne samo očima nekog drugog već stotinu drugih, kada bismo videli onih stotinak svemira koje svako od njih vidi.

Marsel Prust, „Zatočenica“
(prevod Vinka Tecilazića u svrhu upotrebe na jednoj lepoj književnoj večeri u Arilju „posrbio“ P.S.)

Opasne se stvari dešavaju u našem neprirodnom rezervatu. Tako je to, naravno, još od 2012. godine, ili 2008, ili 2003, ili 1991, ili 1987, ili 1980, ili 1974, ili… (2008. godine, pošto verujem da kritičnost svih drugih jasno raspoznajete, je – jednog oktobarskog dana apsolutne strave i užasa u najavi – proglašeno istorijsko pomirenje DS-a i SPS-a).

Nasuprot tome, 1989. godina je delovala optimistično, pa ipak, upravo je tada Ante Marković izjavio da ćemo „svoje zablude plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope“. Tako i bi, po sve tri tačke, a sada smo dodali i trovanje vode i tla kao četvrtu (trovanje vazduha smo u međuvremeno, kao talentovani polaznici dodatne nastave za samouništenje, uspešno obavili).

Na protestima protiv iskopavanja litijuma (i svega drugog što podrazumeva rizik, dok državni aparat ne dovedemo u red) imamo priliku da svet posmatramo kroz više stotina prustovskih očiju. Okupljenima se obraćaju i iskreni ekolozi, i građanski aktivisti sa lokala, i branitelji Kosova i Metohije, i poneko ko smatra da smo na udaru globalnog satanističkog pokreta…

Nažalost, posle dvanaest godina pod Vladajućom kriminalnom grupom, mora tako. Iz sećanja navire dijalog iz filma „Dvanaest žigosanih“, kada vojni psiholog rezimira kakav se ljudski materijal nalazi u ad hoc jedinici: „Imaš jednog religijskog manijaka, jednog zloćudnog patuljka, dvojicu na ivici idiotizma… a o ostalima ne bih ni da razmišljam“.

„Pa, ne pada mi na pamet bolji način da se vodi rat“, neuznemireno primeti major Rajsman. Kada se povuče linija na aktuelnom bojištu našeg hladnog građanskog rata, na strani individualizma ćemo zateći koloplet upitnih stavova kojim nekim čudom uspevaju da dominiraju oni Linkolnovi „bolji anđeli naše prirode“. Sa druge strane je, pak, vojska robova koju u prvim redovima drže bičevi malobrojnih plaćeničkih trupa dok iz prestola sve nadgleda vazalni despot.

Kome vlastodržac služi? Valja se vratiti u godinu pada Berlinskog zida i osmotriti budućnost Evrope kroz oči nekog francuskog ili nemačkog političara. Da li bi za interese njegove države bilo korisnije da u Evropsku uniju uđe zajednica dvadesetak miliona ljudi pomirenih sa svojim različitostima i rešenih da u „kraj istorije“ stupe grupno?

Ili šest državica čije ćete upravitelje mnogo lakše prisiljavati da po pitanjima ekonomije i geopolitike slušaju vaša uputstva? Čini se da je odgovor logičan, ali da li to znači da se Jugoslavija raspala u krvi zahvaljujući spoljašnjem uticaju? Ne, mi smo to izveli, crpeći sopstvene resurse genijalnosti, nakon čega su strane vladajuće strukture dobile najveću korist.

Lakše je abolirati se od odgovornosti, što radimo već decenijama i sada sve naše grehove preusmeravamo ka famoznom kancelaru Šolcu kojeg uzdižemo na nivo mitskog Švabe čija se prva sekunda buđenja sastoji od smišljanja planova kako da nam napakosti.

Radi se, međutim, o karijernom političaru koji se jedva održava na vlasti dok mu za vratom dišu prihvatljivi umereno desničarski protivnici i narastajuće neonacističke grupacije što opsenjuju istočnonemačke mase. Ne možete i ne smete biti sigurni da se ekstremisti i „umerenisti“ (tj. „tiha vaćina“ njihovih glasača) neće udružiti protiv socijaldemokratskog statusa quo.

Jednom se to već desilo, sa poznatim posledicama, i nemačka parlamentarna koalicija koja zavisi od Zelene stranke iz straha, i van vidokruga javnosti, čini kompromis u vidu istorijskog pomirenja sa ekološkom katastrofom. Vazalni despot, sićušan i skriven iza horizonta, prima naređenja dok za svoje glasačko telo piše gospodarima „pismena“.

Suočavamo se – mi, grupa individualca sastavljena od „zloćudnih patuljaka“ i ostalih „o kojima je bolje ne razmišljati“ – sa prvom nepovratno destruktivnom manifestacijom potčinjene države. Iako je neuporediva sa posledicama prethodnih, izvorno sličnih procesa, neophodno ih je proučiti da bismo mogli da se odbranimo sada, kada je najvažnije.

Zašto je MMF, čije predstavnike ministar akademskog plagiranja redovno dočekuje sa spojenim petama, dozvolio da u Srbiji euro izgubi vrednost? Da li samo da bi vazalni despot mogao da po tablama škraba besmislene brojke? Ili se, možda, radi o načinu kontrolisanja kod određenih procenata zapadnih Evropljana nepoželjne emigracije? Jer, sa „divljim“ migrantima su se razračunali (bivši engleski premijer Sunak je pre par godina otvoreno koristio slogan „zaustavimo čamce“), ali šta ćemo sa onim legalnim i umereno neophodnim?

Nije li zgodno održavati graničnu paradržavu u kojoj neki od njih mogu da zarade 1000 eura i pošalju ih kući, u Aziju i Afriku, gde za vrednost tih eura može nešto konkretno da se kupi?

Nedavni događaji iz Sautporta, na obali Irskog mora, prikazuju na kakvom skladištu nitroglicerina Evropa čuči. Sedamnaestogodišnji mentalni bolesnik, rođen u Velsu, u katoličkoj porodici, podstaknut ko zna kakvom deluzijom, je nožem napao nekoliko desetina devojčica na plesnoj aktivnosti, ubivši tri i trajno oštetivši fizičko i psihičko zdravlje svih ostalih. Afroamerikanac je, sa roditeljima iz Ruande, te su engleske institucije iz straha od otvorenog nezadovoljstva „tihe većine“ odlučile da, sa opravdanjem maloletnosti, ne otkrivaju njegov identitet.

Ipak, društvene mreže i opskurni, katkad resursima FSB-a održavani sajtovi, „preuzimaju narativ“ i šire se glasine da je napadač nepostojeći ilegalni migrant iz Sirije imena Ali Al-Šakati. Kreću nemiri u celoj Engleskoj, paljenja migrantskih naseobina, stotine policajaca su povređene… Tek tada organi saopštavaju preventivno i pogrešno skrivanu istinu, a ultradesničari su ponovo ispali pametniji, što samo pokazuje često neobjašnjivu glupost vladajuće elite.

Kako god, njeni pripadnici su pre izvesnog vremena zaključili da nije zgoreg osmisliti više načina da se ljudi sa „pogrešnom bojom kože“ koliko je to moguće zadrže van okvira „belog“, navodno civilizovanog sveta, jer statistički neizbežno je da će neko od njih – kao što bi, naravno, mogao i vizuelno prihvatljivi lokalac – učiniti nešto neuputno što će potom biti shvaćeno i primenjeno na pogrešan način. Vazalni despot, sićušan i skriven iza horizonta, prima naređenja. Na red stiže litijum…

U univerzalnom sistemu spojenih sudova, odabrani smo da budemo rezervoar za otpadne tečnosti.

Isključiti se i oformiti sopstveni samoodrživi mehanizam nije moguće, što znači da ćemo morati da probušimo rupu i otrov pustimo da oteče ka nekim drugim, od nas još manje pametnim nesrećnicima. Etički paradoks stvara mučan osećaj u stomaku izazvan iznova porođenom svešću o nepravdi. Da bismo spasili sebe, moramo sagledati svet kroz stotinu očiju drugih, a zatim se pomiriti da će jedan par tih očiju, umesto naših, svedočiti kataklizmi.

Moramo shvatiti hermetičke misli Marsela Prusta, pa onda, za razliku od njega, izaći iz sobe i primeniti ih u opipljivom svetu, rame uz rame sa borcima protiv „globalnog satanizma“. Vazalni despot će prvi put primiti naređenje koje neće moći da izvrši, a da li će posle toga biti zamenjen ne mora da nas brine. Ionako nije suštinski bitan.

Autor je filmski kritičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.