Kome smeta jaka vojska?

I posle 10 godina nije jasno da li smo raskrstili sa ovom temom ili služenje vojske mora da (p)ostane sastavni deo odrastanja svakog muškog pojedinca u našem društvu?

Većina nas mladih nije zainteresovana za obavezno služenje vojnog roka. Jako mali broj mojih vršnjaka se odlučuje za ovu „etapu odrastanja“.

U poslednjih sedam godina svega 11.000 njih se prijavilo. S druge strane, profesionalni vojnici sve više napuštaju vojsku – oko 1.600 godišnje.

Računica je jasna – odliv je veći nego priliv i pored brojnih pokušaja da se ova profesija populizuje kroz davanje subvencija za rešavanje stambenog pitanja i sve učestalijim informacijama o povećanju plata.

Vojsku treba da čini stručan obrazovani kadar i dobrovoljci. Pojedinac koji silom služi vojsku pravi više štete nego koristi.

Država treba da ohrabri dobrovoljce konkretnim finansijskim i nefinansijskim beneficijama, a ne samo najavama istih.

Kada se motivisani dobrovoljac obuči, on postaje profesionalac.

Profesionalac može da uradi više od trojice nemotivisanih. Pogodnosti treba da dobije i stručni kadar.

Od uvek se vojska cenila, a njeni pripadnici su bili uvažavani u društvu.

Tako i treba da bude.

Neprihvatljivo je da školovani pukovnik napusti vojsku kako bi vozio autobus u Nemačkoj.

Zato, molim vas, nemojte nam argument o opadanju broja pripadnika aktivne i pasivne rezerve iz godine u godinu.

Problem je u uslovima u kojima ti vojnici žive i rade.

Uslovi se neće poboljšati ako se broj ljudi odjednom poveća. Poboljšati uslove, a ne usloviti mlade.

Generacije i generacije su u prošlosti dosta puta ispaštale zbog lošeg rukovođenja.

I dalje ispaštamo.

Moji vršnjaci odlaze iz Srbije i to nije ništa novo.

Izgubili smo veru u bolje sutra.

Migracije su donekle normalne, a sigurno je da vraćanje vojnog roka neće uticati pozitivno na naš ostanak.

Nama treba prostor, šansa, vreme, usavršavanje.

Mi imamo energiju, volju i želju.

Mi možemo da menjamo svet.

Jedino što nam treba je vreme i mogućnost da pristojno živimo od svog rada.

Za nas je granica samo punkt koji treba da prođemo na putu do mora ili trbuhom za kruhom.

Mi brišemo granice i govorimo jezikom inovacija.

Ne zveckamo oružjem i nećemo da učestvujemo u ovoj igranci gde se trguje patriotizmom i tradicijom zarad dobijanja jeftinih poena u političkoj kampanji.

Nećemo da se kroz priče o vaspitavanju mladih opravdava ovo pitanje jer se mladi tako ne vaspitavaju.

Kapitulirali smo kad je obrazovanje i vaspitanje u pitanju, a pirove pobede odnosimo na svim drugim poljima.

Nisam znao da Srbija ima luksuz da vreme i energiju mladih troši na služenje vojske kada je godišnje napusti 50.000 pretežno mladih ljudi.

Srbija je zemlja sa nerešenim granicama i svima je jasno da se to pitanje neće rešavati upotrebom vojske.

Da li bi moj odlazak u vojsku značio da ja više volim svoju državu od onog ko se pozove na prigovor savesti?

Da li bi svi problemi bili rešeni vojničkom disciplinom?

Hoće li nam vazduh biti čistiji, ulice uređenije, a reke manje zagađene?

Ljubav prema domovini se ne iskazuje samo šest ili devet meseci koliko je trajanje vojnog roka.

Domovina se voli celog života.

U skorijoj istoriji poverenje smo izgubili mnogo puta, ali ljubav prema domovini nikad nije prestala. Zašto država gubi poverenje u svoje dobrovoljce kada oni rade to što vole i žele?

Svako shvata ljubav na drugačiji način.

Jaka vojska ne smeta nikome.

Naprotiv.

Mi samo želimo da se bavimo stvarima koje nas interesuju.

Neka se vojskom bave ljudi koji to žele.

Nama dajte vremena i prostora da ostvarimo ono što smo zacrtali u svojim glavama jer uspeh pojedinca je uspeh čitave zajednice.

I neka to bude naše iskazivanje ljubavi prema domovini.

Nećemo da služimo za glancanje cipela i rejtinga. Nećemo da opslužujemo pojedince, već hoćemo da služimo Srbiji. Svako na svoj način. Dobrovoljno.

Autor je saradnik Saveta za stratešku politiku, diplomirani menadžer bezbednosti