Kome smeta revizija budžeta

Bilo bi interesantno čuti da li su srpski zvaničnici koji su donedavno (sad su izgleda ušli u samoproglašenu fazu izborne šutnje) licitirali datumima za podnošenje kandidature Srbije za članstvo u EU uzimali u razmatranje činjenicu koliko je dugo Srbija bila među vrlo retkim zemljama koja nije imala izveštaje o kontroli trošenja budžetskih sredstava, a kamoli kakav bi mogao biti izveštaj Državne revizorske institucije za 2008. Da podsetimo, upravo je mogućnost pristupa strukturalnim fondovima EU suštinska razlika između zemalja koje zvanično jesu ili nisu kandidati. Interesantno je takođe da se pitanje pripreme i kontrole budžeta ni Srbije ni EU nije pojavljivalo kao bitan faktor u procenama godine u kojoj je moguće sticanje statusa kandidata ni u medijsko-stručnoj raspravi na tu temu. EU je, inače, trenutno u sedmogodišnjem budžetskom ciklusu 2007-2013. Zatim se prelazi na petogodišnje cikluse što je novina koju donosi Lisabonski sporazum. Inače, Srbija trenutno ne crpe ni sve linije Instrumenata pretpristupne pomoći namenjenih zemljama koje još nemaju status kandidata. EP ovih dana usvaja budžet za 2010. i verovatno je deo verbalne ofanzive zvaničnika oko terminu podnošenja zahteva za kandidaturu imao veze i sa planiranjem evropskog budžeta. Što bi imalo mnogo više smisla i opravdanja da je situacije kod kuće iole bolja, sa Mladićem ili bez Mladića u Hagu.

Ostaje i pitanje zašto su srpski zvaničnici tek po objavljivanju izveštaja počeli da podsećaju koliko je bitan transparentniji način trošenja budžetskih sredstava. Uostalom, ko u toj oblasti ima kontrolne mehanizme, ko donosi odluke, ko zapošljava ljude u institucijama, ko može najviše da doprinese poboljšanju stanja – opozicija ili oni koji i jesu na vlasti a koji tvrde da smo zaslužili status zemlje kandidata za člnastvo u EU. Takođe, zašto se o značaju kvaliteta, ili bolje rečeno osnovnih uslova, rada DRI i značaju njenih nalaza nije govorilo do pre nedelju dana u talasu pomame licitacija. Nemoguće je da su baš svi delovi nalaza potpuno iznenađenje za naše zvaničnike, jer kakvu to tek sliku šalje o nama ako se toliko ne zna ko pije, a ko plaća.

Da li je, recimo, potpredsednik vlade Božidar Đelić ocene koje je dao posle izveštaja delio sa kolegama iz vlade do pre nedelju dana. „Valjani rad vrhovne revizorske institucije jeste jedan od ključnih uslova za dobijanje takozvanih strukturnih fondova od EU. Poučeni i nekim negativnim iskustvima, čelnici Evropske komisije nam neće dodeliti dodatne stotine miliona evra strukturnih fondova kada Srbija dobije status kandidata ukoliko nemamo dobre finansijske institucije, uključujući i vrhovnu revizorsku instituciju. Od velikog je značaja to da se u budžetu za 2010. godinu, unutar Ministarstva finansija, obezbede dovoljna sredstva za ljudstvo i za funkcionisnje novih institucija koje nalaže Evropska komisija“, poručuje sada Đelić.

U jeku paranoje oko Statuta Vojvodine, niko ne spominje ni statističku regionalizaciju Srbije od koje, takođe, mnogo zavisi kako će strukturalni fondovi EU stizati u Srbiju. I gde. Pitanje je uopšte kako taj proces teče i zašto i on, kao u drugim zemjama u regionu, nije predmet veće javne zainteresovanosti. Pitanje je i da li je ideja stvaranja stranke regiona koja je došla od G17 plus lidera tek puka posvećenost decentralizaciji i regionalizaciji ili maska za čuvanje monopola u poznavanju tehika raspodele evropskih fondova. Što opet otvara pitanje da li je moguće prodavati se kao udarna i najiskrenija EU opcija samo na priči o pošasti nacionalizma u Srbiji, bez udubljivanja u mehanizme funkcionisanja EU sa jedne i sve većeg progledanja kroz prste vladajućoj DS u sve više oblasti sa druge strane, kao što to trenutno LDP radi. Pa se posle čuditi otkud G17 plus toliki koalicioni kapacitet.

Činjenica jeste da je 2009. učinjeno dosta na formalnom radu u ispunjavanja obaveza iz ugovora o stabilizaciji i pridruživanju koji Srbija jednostrano primenjuje, pre svega usvajanjem zakona iz poljoprivrede, zaštite potrošača i ekologije, trima velikim oblastima u procesu usklađivanja zakonodavstva zemlje aspiranta sa zajedničkim zakonodavstvom EU. Ali, idući veći i bitniji korak, ako pretpostavimo da će se i ovi usvojeni zakoni uopšte dobro sprovoditi, jeste usvajanje seta zakona i regulacionih mera koje se odnose na državna davanja, državnu pomoć, javne nabavke i monopolske položaje. Ne treba zaboraviti da je sadašnja situacija u stvari stanje dvosmernih izjava dobre volje Srbije i EU o primeni odredbi iz SSP, ali bez ugovornih odnosa i efektivnih mehanizama kontrole, jer ugovor nije na snazi. Pitanje je koliko zvanični formalno pro EU Beograd ima snage ili interesa da sadašnje očito je vrlo anarhično tanje i u toj oblasti dobrovoljno i jednosmerno raščišćava.

Direktor Republičke uprave za javne nabavke Predrag Jovanović naglašava da su javne nabavke do sada bile najmanje kontrolisana oblast, jer nadležnost te institucije prestaje nakon izbora najbolje ponude. Očito je da nedostaju bolja i sveobuhvatnija institucionlana rešenja. Ko je kriv za to, Nikolić i Koštunica.

Imajući ovo u vidu stiče se utisak da mnogima na vlasti u Srbiji, kojima su usta puna posvećenosti integracijama u EU, trenutno odgovorada da se Ratko Mladić nikad i ne nađe u Hagu. Odmrzavanje Prelaznog sporazuma, koji bi podrazumevao uspostavljanje ugovornih odnosa Srbije sa EU, podrazumeva obavezu Srbije da reguliše oblasti u kojima, očito je, sada ima najviše skupih propusta i mogućnosti za malverzacije, pljačku i korupciju. Za moge na vlasti, ali i one koji su počeli da je nekontrolisano podržavaju, to bi značilo izmicanje obe stolice na kojima trenutno sede, i javnu pro EU i tajnu pro vlastititi finansijski intersi koji se artikulišu u sadašnjem neregulisanom stanju.

Žarko Korać je nedavno ocenio da je nacionalizam i dalje najveća prepreka i opstrukcija u nesaradnji sa Hagom. Da li je zaista tako ili je žarište epidemije negde drugo. Uostalom i državno oganizovana i medijski podržana pobuna oko otcepljenja Kosova trajala je jedno popodne. Karadžić je uhapšen i isporučen bez većih potresa. Studenti, opet, i nezadovoljni radnici, uspevaju da i Beograd i Srbiju drže u dužim blokadama, koje nemaju veze sa nacionalizmom, već sa nestašicom para u državi. Koja ih, vidimo, nemilice nekontrolisano gubi, na nešto što verovatno nisu javni interesi. U tom smislu se mora razmotriti i svrsishodnost i iskrenost argumentacije da se podržavaju i loši potezi i toleriše odsutvo radikalnijih poteza vladajuće većine samo da bi se sprečilo da na vlast ne dođu Koštunica i Nikolić.

Autorka je direktorka Centra za evroatlanske studije iz Beograda