Kome smetaju geološka istraživanja: Zašto je borba protiv Rio Tinta prerasla u antirudarsku histeriju i jeftin eko-populizam?

Ali vas ipak zanima zašto im smetaju poštari na biciklu, jer za ono prvo nema šta da se pita, to se podrazumeva.

E, u ovoj kolumni je baš o tome reč, o našoj društvenoj realnosti u kojoj je stav da su rudarstvo i geologija pošasti protiv kojih se treba boriti, postao ne samo normalan i prihvatljiv, već i poželjan.

Generalna proba dejstva protivrudarske odbrane u Srbiji odigrala se 2012. godine kada se javnost pobunila protiv istraživanja nikla.

Tada su u zaštitu živopisnih predela Mokre Gore, Zlatibora i Šumadije najpre stale neke poznate ličnosti, poput reditelja Emira Kusturice i književnika i akademika Ljubomira Simovića, zatim se pobunio i veliki deo javnosti, pa je došlo do trajnog prekida izdavanja istražnih dozvola za ta područja.

Narednih desetak godina bilo je relativno mirno, istraživale su se metalične sirovine sličnim intenzitetom i osim činjenice da više nije bilo prospekcije na nikal, sve drugo je mahom bilo u redu.

A onda se dogodio sledeći veliki antirudarski marš protiv namere kompanije Rio Tinto da otvori rudnik litijuma u Jadru i Rađevini, čiji je vrhunac bila (prva, prava) blokada Gazele u novembru 2021. godine.

Vlast se uplašila, pa je ubrzo ukinut prostorni plan koji predviđa rudnik kod Loznice, čime projekat Jadar nije mogao da pređe iz istraživačke u fazu eksploatacije litijuma.

Za razliku od onog iz 2012, ovaj poslednji protest nije se smirio, a nema mnogo izgleda ni da hoće, barem ne u skorijoj budućnosti.

Naprotiv, prerastao je u javnu hajku na rudarstvo i geologiju i dobio obrise društvene histerije koja može proizvesti dugotrajne posledice i to ne samo za sektor mineralnih sirovina.

Zašto je to tako, zašto je litijum za srpsku javnost ispao „zapaljiviji“ od nikla?

Pitanje ima puno smisla jer znamo da je ova najnovija pobuna samo sledila obrazac one prethodne protiv nikla.

I ovoga puta su važnu ulogu protivnika rudarenja odigrale osobe iz filmske i pozorišne umetnosti, a stručna i moralna podrška im je (opet) došla iz SANU i sa univerziteta, mahom od akademika i profesora koji se bave proučavanjem i zaštitom prirode.

Inženjeri rudarstva i geologije bili su (opet) ili pozivani da govore pro forma ili potpuno ignorisani i to ne zato što im je odricana stručnost, već zbog toga što im je unapred spočitavana pristrasnost (čitaj: korupcija).

Osnovna razlika između ovih dveju javnih panika koje razdvaja čitava jedna decenija, jeste u tome što je u ovoj poslednjoj protiv eksploatacije jadarita upotrebljen ekološki populizam preko svake mere i ukusa, naprednjački i po karakteru i po intenzitetu, povremeno i iznad najviših dometa Vučićeve retorike.

U vreme odbrane od nikla još uvek nismo imali Vučićev ogledni (ugledni) primer i to preuzimanje njegovog recepta za spinovanje javnosti i jeste najveća sramota naših današnjih ekoloških populista.

Vučićeva matrica za manipulaciju građanskim strahom: evo groznih suseda – ja ću vas odbraniti, evo poplave – ja ću vas izbaviti, evo gladi – ja vas hranim, evo i pandemije – ja ću vas izlečiti, preuzeta je jedan za jedan: evo razbojnika iz Rio Tinta – mi ćemo vas odbraniti!

A napadački narativ usmeren prema jednoj stranoj rudarskoj kompaniji ubrzo se raširio na čitav rudarski sektor u Srbiji.

Legitimne kritike jednog nedovoljno transparentnog rudarskog projekta i ispravna želja da se zaštiti priroda začas su se preobrazile u puko skupljanje političkih poena.

Sve to danas izgleda samo jadno i jeftino, ali sutra bi moglo skupo da košta građane Srbije.

Plasiranje dezinformacija o nečemu što narod objektivno ne razume i istovremeno širenje straha od posledica koje su tom istom narodu lako zamislive, poput scenarija u kojem se Podrinje pretvara u saharske predele južne Libije ili onog u kojem će nas litijum sve potrovati, počev od Levča, gde će biti više rudnika litijuma nego škola i crkava zajedno – sve to nije ništa drugo nego parapolitička zloupotreba činjenice da nam je javnost slabo obrazovana i podložna moralnoj panici.

Vrhunac ekološkog populizma za mene je prikupljanje potpisa za zabranu eksploatacije (i istraživanja!?) litijuma i bora u celoj Srbiji.

Tome stvarno ne mogu dovoljno da se načudim: Pokret Kreni-promeni, koji je ličio na snagu koja može da povede Srbiju nabolje, određuje pravce svog građanskog i političkog aktivizma tako što ih uklapa u mišljenja neuke i spinovane javnosti.

Šta su time postali oni koji bi trebalo da budu prosvetiteljski influenseri: Kreni, ali prvo pitaj narod šta želi, pa onda promeni – a šta to?

Šta mislite, koliko je moratorijumskih potpisnika u trenutku stavljanja svog potpisa znalo odgovor na elementarno pitanje: Da li se litijum eksploatiše površinskom ili podzemnom eksploatacijom?

Prikupljanjem ovih potpisa od strane grupe mladih, za koje se činilo da im je važno to što je u našem društvu zamrla javna diskusija, metaforički rečeno, sakupljeno je i granje za lomaču i (još jedno) ritualno spaljivanje simbola društvenog dijaloga u Srbiji.

Sada smo još dalje od javne debate o tome da li su Srbiji potrebna saznanja o njenim mineralnim resursima, a umesto pravog razgovora imamo sirovo, isključivo i nepomirljivo negiranje rudarstva i geologije kao delatnosti.

U takvom kvazidijalogu jedna strana je prisvojila tapiju nad svim pitanjima koja se tiču zaštite prirode i zdravlja ljudi, strana koja samim tim što širi isključivo uznemirujuće informacije ne mora da pazi na istinu da bi je javnost slušala.

Zato su se u našem medijskom prostoru namnožile (i odomaćile) neke grube neistine, poput toga da litijum niko ni ne namerava da eksploatiše van pustinje ili neke logičke protivurečnosti kao što je ona između tvrdnje da će se uskoro praviti samo natrijumske baterije pa litijum više neće biti važan i procene da će litijumu cena toliko skočiti pa će prihod kompanije biti pet puta veći od planiranog, dok će sirota Srbija ostati samo sa rudnom rentom.

Inženjeri nemaju kad da objasne ove i druge slične gluposti jer su, ako su uopšte u prilici da pričaju, primorani da najpre odgovore na paljbu unakrsnih pitanja iz ultrapopulističkog asortimana, na primer: Da li misliš da je bolje da nam deca piju mleko ili da ih truje litijum?

Da li bi pre da predahneš na nekom pašnjaku ili da zanoćiš u napuštenom rudarskom kopu?

Da li bi tebi prijalo da ti miniraju blizu kuće?

Šta bi rekao da moraš da prodaš imanje koje ti je deda ostavio, i tome slično. U takvoj imitaciji razgovora nikad se ne dolazi do ključnih pitanja za rešavanje dileme rudnik ili ne.

Na primer, jedno od njih bi glasilo: Da li uopšte postoji prihvatljivo narušavanje životne sredine koje ima smisla podneti radi koristi za građane i državu?

I na kraju da pomognem svima koji će u ovome što sam napisao pre svega tražiti neki moj poseban, lični i, dakako, skriveni motiv. Znam da mnogi vide samo dve mogućnosti: ili su me potkupili ili sam tzv. korisni idiot, onaj koji stranim kompanijama služi nesvesno i besplatno.

Potkupljen nisam, jer da jesam valjda bih to znao, a za ovo drugo se, verovali ili ne, pitam svaki put pre nego bilo šta napišem ili izgovorim o ovoj temi.

Zato potpuno mirne savesti zaključujem: ne postoji nijedan drugi razlog zbog kojeg bi Srbija trebalo da dozvoli otvaranje rudnika u Jadru osim pozitivne procene da bi od eksploatacije litijuma građani i država imali dovoljno koristi, znatno više od štete koja je svakako neminovna.

Odluku baziranu na jednoj takvoj proceni ne može da donese niko osim samih građana koje prethodno treba da informišu pravi stručnjaci i odgovorni političari.

Do sada su nam odnos društvene koristi i štete od rudarenja procenjivali i servirali glumci – ne samo glumci iz pozorišta i sa filma, već i oni iz Narodne skupštine, iz SANU, sa univerziteta, i svi zajedno s protestnih govornica.

Naš narod nije uvek u stanju da razlikuje farsu od stvarnosti, zato molim sve naše glumce s.l. da o tome povedu računa.

Autor je akademik i profesor univerziteta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.