Kome smetaju vladike Joanikije i Grigorije?

Kasniji razvoj događaja je pokazao da je upravo taj snajperski pucanj označio početak sloma režima Mila Đukanovića, a isti ti mediji i isti analitičari su mučenike postavili na pijedestal i proglasili ih herojima i pobednicima.

No, kako u Srbiji ništa ne traje dugo već krajem 2020. mediji su počeli da vladiku Joanikija i Daku Davidovića proglašavaju za izdajnike, a bizarnost ide do te mere da se sada posle više od godinu dana protura priča da u „Kraun plazi“ i nije pucano na njih već na Milorada Dodika, koji je tako ni kriv ni dužan postao žrtva neuspelog atentata.

Dakle, od mučenika preko pobednika sve do izdajnika i to za manje od godinu dana!

Vladika Grigorije proživljava novu i do sada najveću medijsku golgotu od momenta kada je rekao da pravi tim mladih i sposobnih ljudi spremnih da grade institucije i žrtvuju se za Srbiju.

Vladika nije pošteđen čak iako se nalazi u četrdesetodnevnoj žalosti zbog smrti majke zbog čega je odlučio da ne odgovara na monstruoznu kampanju u kojoj nažalost aktivno učestvuju i određeni delovi Srpske pravoslavne crkve.

Pored vladike Grigorija kao kolateralne žrtve padaju i njegovi prijatelji poput Dejana Bodiroge, koji za čitavu svoju blistavu karijeru nije imao toliko negativnih natpisa kao u poslednjih mesec dana.

Kome dakle i zašto smetaju vladike Joanikije i Grigorije?

Smetaju onima kojima su brana da se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi izabere patrijarh i sastav novog Sinoda takav kakav odgovara vlastima u Srbiji i konceptu da je „Vučić predsednik svih Srba“.

Svako ko se ne uklapa u taj koncept „centralizacije“ srpskog pitanja na Balkanu dospeva na tu crnu listu za linč.

Ostaje jedino pitanje da li će egzekucija biti samo medijska ili će se kao u slučaju Olivera Ivanovića preći i na fizičke likvidacije nepodobnih.

S druge strane, sam Aleksandar Vučić je izgubio sposobnost realnog i trezvenog sagledavanja stvarnosti budući da je okružen ulizicama koji preko njega ostvaruju svoje lične ambicije i leče svoje nagomilane komplekse i frustracije.

A da gleda trezveno na situaciju mogao bi da zaključi da je u nacionalnom, pa i u njegovom ličnom interesu da se napravi jedna vrsta policentričnog „srpskog kulturnog prostora“.

Beograd treba da bude mesto spajanja za Banjaluku i Podgoricu, a ne da bude tamni vilajet u kojem se predstavnici Srba iz Crne Gore i Republike Srpske utrkuju ko će kome više da radi o glavi i da pri tome svi uzvikuju „živeo Vučić“.

Takvu priču smo već jednom imali sa Slobodanom Miloševićem i videli smo kako se pogubno završila.

Zaista bismo bili neviđene budale ako ponovimo grešku devedesetih i zato je odbrana autonomije i unutrašnjeg ustrojstva Srpske pravoslavne crkve danas najvažnije nacionalno, ali i društveno pitanje.

Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta