Kome treba Nacionalni stadion?

Neko bi rekao da je to dobro za državu i građane, ali opet, pokazalo se da ovdašnja vlast, pre svega, misli na svoje interese.

U toj preraspodeli polovina je namenjena za „rafale“ i Ekspo, a ostali deo ide na povećanje za podršku porodicama sa decom, poljoprivredu, kapitalne investicije…

Simptomatično kako je brzo doneta odluka o kupovini novih „rafala“, za 2,7 milijardi evra, bez nekog valjanog obrazloženja i preke potrebe, pre svega nadležnih vojnih stratega, već, pre svega, na osnovu mišljenja vrhovnog komandanta, predsednika države Aleksandra Vučića.

U sklopu tih novih vojnih izdataka je i uvođenje obaveznog vojnog roka, a opet bez nekog uvažavanja struke i realnosti.

Pre će biti sve „na polzu“ ličnog rejtinga predsednika države, koji i te kako krši Ustav Srbije, jer su mu namenjene uglavnom protokolarne dužnosti.

Takođe, na njegovu ličnu incijativu podiže se Nacionalni stadion, vrednosti nekih okvirnih pola milijarde evra, jer se često velike investicije uvećaju zbog naknadnih troškova, a rečit primer su auto- putevi, barem tri puta skuplji od tržišnih cena.

No, jeste da je fudbal popularan u svetu, ali kome treba supermoderan stadion kad reprezentaciju Srbije gleda maksimalno trideset hiljada ljudi. Ili, čemu služe novi stadioni u Loznici, Zaječaru, Leskovcu kad ni travu ne mogu da održavaju, a superligaške utakmice gleda u proseku dve do tri hiljade navijača.

Biće da je to neki kapric, kao na primer spomenik Stefanu Nemanji, za koga se ni dan-danas ne zna koliko košta.

A od te vladarske samovolje može samo da boli glava većinu građana Srbije, po primeru Beograda na vodi. Izmenjena je čitava vizura i način života prestonice, a po leks specijalisu, poklonjeno je stotinu hektara najatraktivnijeg zemljišta, a sledi širenje na Sajam i durgu obalu Save.

I sve to bez kontrole državnih organa i javne računice, a svakako su se slegli silni milioni, naravno u evrima, za pojedince.

I ne samo tu već i za ostale kapitalne projekte, na primer firme Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića, koji mahom rade puteve, ali i svoje imperije. Jedna od dobrih stavki u rebalansu je povećanje za porodice sa decom, za prvo dete 500.000, za drugo 600.000, treće 2,28 miliona a za četvrto 3,18 miliona dinara.

Međutim, u ovakvoj državi gde mahom mladi i stručni, oni koji rađaju decu, odlaze iz ovakve Srbije, a polovina onih koji se školuju, želi da što pre ode, ne znači mnogo za budućnost.

Uopšte gledano u Srbiji se loše živi, sa zaradama koje su na 44 odsto proseka Evrope, ali najpogubnije je što je ovo država sa hibridnim režimom, autokratska, gde su bogati sve bogatiji a siromašni siromašnji, onda su ovi demografski trendovi odlaska iz takve sredine prirodni.

Istina da je postignut visok ekonomski rast od 3,8 odsto, ali to ne znači mnogo kada je osnova niska.

Uz to, pokretač takve ekonomije su inostrani krediti, a za ovu godinu javni dug povećan je za tri milijarde evra.

Za punjenje budžeta i te kako su zaslužni visoki porezi, a za primer, vozači ovde plaćaju najskuplje gorivo u Evropi.

U senci ovih brojki je nemogućnost da se povećaju zarade u posveti od septembra, što je bilo dogovoreno sa Vladom Srbije, ali, eto, kazaše da para za to nema.

Poređenja radi prosveta je najvažnija za razvoj jednog društva, vidi se po primeru bogatih država, ali, izgleda, da je loptanje ovde mnogo važnije.

Autor je novinar iz Šapca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Još vesti iz ovog grada

Opozicijo, dozovi se pameti

Ljudi u crnom, prljave značke i dvojaki tužioci

Nesreća nikada ne dolazi sama

Završena blokada puta u Šapcu