Kome treba privatna policija?

Ovih dana pažnja medija i javnosti zaokupljena je, pored ostalog, inicijativom nevladinog udruženja koje se bavi razvojem i unapređenjem oblasti bezbednosti, istraga i odbrane, prvenstveno u privatnom sektoru, u koji spadaju firme za obezbeđenje, detektivske agencije, telohranitelji, tehnička bezbednost, ali i sve ono što je pod okriljem države (ma šta to značilo).

Naime, Centar za bezbednost, istrage i odbranu (DBA) predlaže formiranje „građanskih patrola“. Ideja predlagača „projekta“ je da „odabrani“ i edukovani građani (dobrovoljno) asistiraju policiji koja, u okolnostima porasta maloletničkog nasilja i kriminala, konzumacije narkotika, uticaja destruktivnih verskih sekti – ima previše posla.

Prema saopštenjima Stevana Đokića, osnivača i predsednika DBA, preventivnim delovanjem (nadgledanjem, neki smatraju – uhođenjem i „drukanjem“) bi se pomoglo i nastavnicima, pedagozima i roditeljima u nastojanju da sagledaju ponašanje dece na putu do škole, u i oko školskog dvorišta, kao i druge stvarne ili potencijalne bezbednosne rizike. U sklopu pripreme inicijative, anketirano je 208 roditelja (?), čija deca idu u osnovnu i srednju školu na teritoriji grada Beograda. Kada im je prezentovana ista, preko 80% ispitanika izrazilo je pozitivan stav.

Ideja nije nova. Operacionalizovana je u nekim zemljama, poput SAD („straže u komšiluku“), Danske, Finske, Norveške, Švedske, Belgije,… Međutim, Srbija je zemlja poremećene društveno-političke realnosti i nije plodno tlo za ovakve i slične „inovacije“, prevashodno zbog činjenice da nezanemarljiv deo društva nema poverenja ni u državne organe i institucije, a kamoli u inicijative „volonterskih“ udruženja, naročito ako ih zagovaraju ili su podržane od vaninstitucionalnih organizacija i pojedinaca poznatih bezbednosnim službama i pravosudnim organima. „Projekat“, dodatno, kompromituje informacija da iza njega stoje i lica poznata po širenju ekstremnih nacionalističkih ideja.

Privatne „vojske“ su već dugo prisutne u Srbiji, a javna je „tajna“ da su neke od njih upetljane i u kontroverzne poslove. Broj pripadnika fizičko-tehničkog obezbeđenja (između 40 i 45 hiljada) približava se broju pripadnika državnog sistema odbrane i bezbednosti. Poređenja radi, u V ojs ci Srbije i Ministarstvu odbrane zaposleno je oko 36, a u policiji i MUP oko 47 hiljada ljudi . Ako se ima u vidu da (skoro) polovina pravnih lica u oblasti privatnog obezbeđenja ima sklopljene ugovore sa državnim sektorom (obezbeđuju državne organe, škole, javne ustanove, bolnice, javna preduzeća…) nameće se pitanje – smanjuje li se broj pripadnika policije na račun „privatizacije bezbednosti“?

Individualna bezbednost građana je preduslov za kvalitetan život u društvu. Stoga nije sporna potreba da se javna bezbednost unapredi, kao ni volja da se u edukaciju omladine i građana, uključe i organizacije civilnog društva, ali – nužna je opreznost i institucionalizacija organa reda, zbog mogućih zloupotreba. Imamo loša iskustva sa stavljanjem pojedinaca u „uloge moći“. Uspostavljanje i razvoj partnerstva i komunikacije između policije i zajednice treba prepustiti nadležnim organima. Građani i u aktuelnim okolnostima imaju mogućnost „animiranja“ nadležnih organa, neposredno ili putem telefonskih poziva, društvenih mreža i raznih aplikacija. Ali, kao što znamo, postupanje je katkad selektivno, a desi se i da izostane.

Državni zvaničnici se ne oglašavaju, tako da javnosti nije poznato da li je i koliko nužan doprinos parapolicijskih formacija unapređenju bezbednosti dece, ali i svih ostalih aspekata bezbednosti građana u Republici Srbiji. Nije izvesno čemu bi te patrole (na „vezi“ sa policijom) služile? Nameće si i pitanje – šta je sa, 2017. godine predstavljenim, „prioritetnim“ projektom MUP-a i novim akcionim planom za primenu Strategije policije u zajednici (u daljem tekstu: Strategija), usvojene 2013? Podsetio bih da je u Srbiji sprovođenje koncepta policije u zajednici započeto još 2002. godine kada su, uz podršku OEBS-a, razvijene i sprovedene aktivnosti u oblasti prevencije kriminala, u skoro svim gradovima i opštinama u zemlji. Misija OEBS-a u Srbiji i dalje pruža podršku radu policije i saveta za bezbednost (u jedinicama lokalne samouprave). No, u praksi ne vidimo da se projekat (u potpunosti i svuda) ostvaruje. Da li je to razlog da se MUP, osim formalne distance državne sekretarke Biljane Popović Ivković, ne oglašava povodom inicijative DBA?

U nedostatku zvaničnih informacija, prisutne su dileme

1) da li postoji procena rizika od porasta maloletničke delikvencije i drugih devijantnih pojava u društvu;

2) može li policija, aktuelnom organizacijom i raspoloživim kapacitetima, da „zavede red“ i pruži neophodnu javnu sigurnost i

3) ima li potrebe da se građani (samo)organizuju, kako bi „približili“ policiju građanima i građane policiji i time smanjili opasnost po sopstvenu i bezbednost porodice?

Nasuprot navedenim i drugim dilemama, izvesno je da, u ovakvoj državi, „privatizacija“ dela sektora bezbednosti ne doprinosi uspostavljanju mehanizama koji obezbeđuju ličnu i kolektivnu zaštitu građana. Stanje u toj oblasti predstavlja delikatan problem. Pri tom, pojedini državni zvaničnici i stranački lideri ne razlikuju dobro od zla, niti korist od očigledne štete. Istorija nas uči da se pokušaji pravljenja partijskih vojski, pre ili kasnije, završe nesrećno.

Autor je general-potpukovnik u penziji, zamenik predsednika Saveta za strateške politike