Film se može definisati i kao predstava sa ograničenim vidnim poljem. Sigurno vam se mnogo puta desilo da omiljeni film izgleda dronjavo kada vidite snimke „iza scene”. Sve prespektive sem kamere otkrivaju više o stvarnosti no ono što vam se prikazuje na ekranu: očekivano, jer film je sam po sebi manipulacija vidnim poljem. Možda se film bolje vidi iz pozicije scenografije. I baš sam u takvoj privilegovanoj poziciji scenografije imao prilike da budem prilikom, medijski odlično propraćene, volonterske akcije u Obrenovcu koja se održala između 4. I 6. juna.
Jer na „zelenom kampu” bili su dva gradonačelnika, dva ministra, jedan ambasador, brojni novinari, PR-ovi, urednici i koordinatori, nekoliko režisera, prethodnice u vidu uposlenika iz ministarstava zaduženih za imidže glavnih gostiju, mehanizacija dovežena za potrebe pozadinske scenografije (i premeštane kada su se kamere povukle), a tek na kraju volonteri. Trebalo je, dakle, prisustvovati pa videti sa kakvim se žarom režiseri upinju ne bi li scenu namestili na takav način da volonteri izgledaju što zaposleniji, a da politički gosti ne izgledaju kao velika smetnja – što su realno bili. U toj glumi saradnje volontera i establišmenta propalo nam je nekoliko radnih sati koje smo proveli hvatajući zjale, uvežbavajući pokrete dodavanja (sic!) ili čekajući da se zvezde dana udostoje pojaviti.
Centralni događaj je, dakle, bila poseta par ministara, par gradonačelnika i ambasadora i sasvim je očigledno da se sve vrtelo oko posete; i da su volonteri tu nevoljno volontirali prvo kao statisti, a tek sekundarno kao oni koji pomažu sugrađanima. Dan je zaista izgledao gebelsovski: režiseri su od ranog jutra dolazili da bi pripremili teren (volontere), raspoređivali ih i nameštali scenografiju za izvedbu simulirane saradnje volontera i političkog establišmenta.
U čudnoj inverziji pozorišne predstave, centralni deo akcije – volonteri – postali su scenografija, glavni glumci su bili etablirani predstavnici političke elite i jedan ambasador, a publika su bile nekoliko televizijskih ekipa. Opšti je utisak da je „zeleni kamp”, prvobitno zamišljen kao ozbiljan pokušaj saniranja dela štete od prošlogodišnjih poplava, bio lešinarski iskorišćen za potrebe snimanja promo filmova za nekoliko članova političkog establišmenta. Tako ispada da je volonterski rad (a imali smo jako važan zadatak: između ostalog, sređivanje dela odvodnog kanala, koji je potpuno uništen prošle godine) bio tek sekundarni i, moglo bi se reći, nusproizvod gladi političke elite za medijskom sveprisutnošću.
U pitanju je, naravno, bila jedna vrsta privatno-javnog pratnerstva i, kao i u svakom takvom odnosu, reč je bila o javnosti (volonterima) koji su bili primorani da rade na na izgradnji privatnog imidža nekolicine javnih ličnosti.
Paralela se nužno mora napraviti sa jednom drugom vrstom volonterskog rada: radnim akcijama. Iako na prvi pogled može izgledati da je i u jednom i u drugom slučaju u pitanju eksploatacija dobrovoljnog kolektivnog rada, razlika je ogromna. Kao i obično, ključ je u kontekstu: u kontekstu države koja za cilj ima emancipovanje stanovništva, dobrovoljni rad će se pretvoriti u društveni benefit, a u društvu koje stvari valorizuje samo ako se mogu transformisati u kapital, on će društveni benefit stvoriti tek kao slučajni nusproizvod i samo ponekad, a u većini slučajeva će završiti kao „privatizovan” politički ili ekonomski kapital.
Tako je zapušteni kanal posledica „štednje” u okviru koje se smanjuju finansijska sredstva upućena javnom sektoru, poplave su u velikoj meri posledica štednje na vodoprivredi i privatizacije vodoprivrednih preduzeća. Profit je otišao u privatne džepove, a za sređivanje kanala moralo se obratiti nekima koji će besplatno uraditi posao. Izgleda, dakle, da volonteri rade da bi ispravili pustoš koju kapital ostavlja za sobom. Ali volonteri su, izgleda, svojim radom napravili i politički kapital, koji je posisao onaj deo političke elite koji se onomad grebao o volontere koji su došli da besplatno pomognu sugrađanima koji još uvek trpe posledice poplave. Dok tako kapital ekonomski parazitira na volonterskom radu, za to vreme establišment parazitira politički.
Ako je do neke lekcije o političkoj sferi, svakako je jedan zaključak da je politika prestala da bude polje društvenog angažmana i postala tehnika vladanja medijskom manipulacijom, a da su aparati za proizvodnju simulacije i magle zauzeli mesto političkog. Volonterski rad će tako još jednom ostati u pozadini, u ulozi statiste i nevidljiv, ukoliko nije eksploatisan da bi bio transformisan u neku vrstu kapitala – ovog puta u politički kapital.
*Autor je učesnik “Zelenog kampa”
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
