Komercijalna banka ujedinila SNS, DS i SPS

Redak je, gotovo nezabeležen, slučaj da tri partije (dva ljuta protivnika) koje su upravljale/upravljaju Srbijom postignu saglasnost oko nekog značajnog ekonomskog pitanja. Komercijalnoj banci pošlo je za rukom, kao retko kome – da „ujedini“ SPS, DS i SNS. Tri visokopozicionirana državna službenika – dva guvernera Narodne banke Srbije i jedan bivši član Saveta Narodne banke Jugoslavije (1993-1998.), koje su postavljale SPS, DS i SNS – zastupaju danas gotovo unisono (istina, ne zvanično partijsko) mišljenje da država nema potrebu da privatizuje Komercijalnu banku u kojoj trenutno ima 83 odsto vlasništva.

U čemu su ujedinjeni?

Na braniku odbrane Komercijalne otadžbine istureni su nacionalni interes i sistemski karakter banke. Ma šta to značilo. I krupnim slovima ispisana je već otrcana parola „nećemo diktat MMF-a“.

Ako je to preovlađujuće raspoloženje kod prodavca (države), s ne malom dozom izvesnosti moglo bi se tipovati da bi privatizacija Komercijalne banke mogla da prođe kao svojevremeno privatizacija Telekoma. Mnogo buke ni oko čega. Odnosno, „nije vreme“ za prodaju. Što znači da bi Komercijalna banka mogla „do daljnjeg“ da ostane u vlasništvu države, zapravo Srpske napredne stranke. Argument, koji država kao vlasnik može da potegne je da tri zainteresovana kupca (Nova ljubljanska banka, AIK banka Miodraga Kostića i austrijska Rajfajzen banka) nude malo para za 83 odsto državnog vlasništva. Identično kao pre nekoliko godina u slučaju Telekoma. S istim argumentom (niska cena) odbijena je privatizacija kad je za Komercijalnu banku moglo da se dobije i do 1,5 milijarde evra. Sada se saznalo da je Kostić (AIK) svoju ponudu, posle izlistavanja poslovnih knjiga spustio s 430 miliona evra na 395 miliona. Malo li je 35 miliona evra? Čuje se da su i ostali zainteresovani kupci (NLB i Rajf) posle upoznavanja s poslovanjem Komercijalne banke umanjili svoje obavezujuće ponude u odnosu na neobavezujuće.

Zašto?

Zato što su u poslovnim knjigama verovatno pročitali da Komercijalna banka posluje mnogo lošije nego što se njen vlasnik (država) hvali.

Ma koliko se trsila menadžerskim sposobnošću države da upravlja takvom Komercijalnom bankom guvernerka Tabaković najbolji je primer te menadžerske (ne)sposobnosti i načina kako država, odnosno Srpska napredna stranka, upravlja Centralnom bankom – kad predsednik države kaže da treba kupovati zlatne poluge, guvernerka NBS istog trenutka s velikom radošću izvršava naređenje i kupuje zlato.

Nije teško zamisliti kako će Komercijalna banka deliti kredite firmama u vlasništvu funkcionera SNS-a kad predsednik države/Partije naredi da se tim firmama odobre krediti. Čik da neki „majčin sin“ u bordu direktora državne Komercijalne banke digne ruku protiv predsedničkog predloga. A kakva je tek prilika državna Komercijalna banka (bez stranih akcionara) za uhlebljenje SNS kadrova, finansiranje estradnih zvezda (slučaj Pošta) i izvlačenje novca u korist stranačkih firmi (slučaj Krušik).

Komercijalna banka već ima očajno iskustvo s partijskim upravljanjem – 2014. godine država je (i tada kao najveći pojedinačni vlasnik) priznala da je svaki peti kredit odobren privredi nenaplativ pa je u naredne dve godine u okviru sanacije banke morala da otpiše nenaplative kredite (NPL) u iznosu od 125 miliona evra. Zanimljivo bi bilo videti koje firme su i po kojim kriterijumima dobijale kredite a posle nisu mogle da ih vrate? Ima li među takvima partijskih prijatelja, kumova, rodbine, članova Glavnog odbora, povezanih firmi…?

Na nesreću poreskih obveznika, nije samo ta suma novca izgubljena. Država je nepromišljeno i nepotrebno 2012. godine, uprkos protivljenjima MMF-a, iz budžeta dala 100 miliona evra za dokapitalizaciju Komercijalne banke kako bi sačuvala većinsko vlasništvo.

A zatim, pošto je namerno ili slučajno propustila da se do 31. decembra 2017. godine dogovori sa strateškim partnerima (EBRD, IFC-WB, DEG i SVED) o budućnosti Komercijalne banke, država je od njih otkupila 41,74 odsto vlasništva za 252 miliona evra i zbog loše transakcije izgubila dodatnih 30-ak miliona evra. Pre mesec dana sa 217 miliona evra isplaćeni su EBRD i IFC, ali su naša Vlada, premijerka, ministar finansija i predsednik države propustili priliku da polože račun i objasne poreskim obveznicima iz kojih je izvora obezbeđen novac za prethodnu dokapitalizaciju i poslednju kupovinu – da li iz budžeta ili iz kredita?

Zašto je važno da se to zna?

Zato što će tu akviziciju opet platiti svi poreski obveznici u Srbiji, svejedno iz kog izvora je obezbeđen novac. A ukupna suma izgubljenog novca države (poreskih obveznika) kao većinskog vlasnika u slučaju Komercijalne banke je oko 400 miliona evra.

Guvernerka Tabaković samouvereno konstatuje: „Naravno da je Srbija sposobna da upravlja Komercijalnom bankom“. Da, da. Da li isto onako kao što „uspešno“ upravlja urušenom i upropašćenom Elektroprivredom Srbije?

Ako je Komercijalna banka tako dobra i ako će država/Partija u budućnosti biti sposobna da njome uspešno upravlja, zašto guvernerka nije ubedila prvo sebe a zatim premijerku, ministra finansija, predsednika države, bivšeg guvernera i bivšeg člana Saveta NBJ da svojim parama kupe 41,74 odsto vlasništva? Zašto glavni glumci u ovoj kockarskoj sapunici igraju i reskiraju s tuđim parama?

Lagodno je igrati se novcem poreskih obveznika bez ikakve odgovornosti i držati pod partijskom kontrolom banku koja na štednji ima 2,2 milijarde evra. Je li to nacionalni interes o kome govori bivši član Saveta NBJ? Zašto je Komercijalna banka „sistemski važnija“ za Srbiju od recimo Banke Intesa? Da li je „sistemska“ zato što su joj pokazatelj adekvatnosti kapitala bolji nego recimo u AIK banci? Da li zato što je „sistemska“ Vlada i Centralna banka ne bi smele da je prepuste strancima? Da li je banka koja je u vlasništvu stranaca sposobna da lakše ili teže amortizuje udare neke buduće, pretpostavljene globalne finansijske krize? Ko kratko pamti neka se podseti Bečkog sporazuma iz marta 2009. godine Srbije sa stranim bankama koje imaju banke-kćerke u Srbiji da ne smanjuju kreditnu aktivnost. Taj sporazum bio je od nacionalnog interesa jer su se strane banke obavezale da srpskoj privredi stave na raspolaganje milijardu evra.

Tako je u narednih nekoliko godina posle finansijske krize iz 2008. spaseno finansijsko tržište i privredna aktivnost u Srbiji. Zašto to danas prećutkuju antiprivatizacioni dobošari kad sugerišu državi da ne proda Komercijalnu banku? Ko to iskreno veruje da je državna banka u ovakvoj Srbiji otpornija na moguće spoljne udare od recimo Unikredit banke? I ko će platiti eventualnu (nedajbože) propast državne Komercijalne banke? Da li će platiti svi građani Srbije, dakle i oni koji nisu njeni klijenti nego su recimo klijenti Rajfajzen, AIK, Intesa, OTP, Unikredit… banke?

Da, platiće. U čije ime? U ime jedne partijske klike?

A zašto bi platili?

Autor je novinar