Koncept naoružanog naroda

Neretko, „debate“ neutrališu monolozi jednog čoveka koji javno iznosi svoje (pr)ocene, dileme i mišljenja, a izraženi stavovi se pretaču u odluke o svemu što se dešava u zemlji i što se tiče državnih i nacionalnih interesa.

Primera je mnoštvo – od onih koji se tiču naših života, teritorijalnog integriteta i suvereniteta,… do toga koliku i kakvu vojsku trebamo.

Pri tom, ima nedoslednosti i protivurečnosti.

Da je tako potvrđuju, pored ostalog, povremene najave i/ili demanti revidiranja skupštinske Odluke o obustavi obaveze služenja vojnog roka koja je stupila na snagu pre, tačno, 10 godina.

Od tada, u Srbiji, svako malo, oživi ideja o (eventualnom) vraćanju te obaveze.

Inicijativa da se obnovi koncept ‘naoružanog naroda’ potiče od pojedinih političkih stranaka, ali i dela stručne i opšte javnosti.

Zasnovana je, umesto na studiji izvodljivosti, na ‘istraživanjima’ javnog mnjenja koja izražavaju većinsku podršku građana takvoj ideji.

Stiče se utisak – pretežno onih koji vole uniformu, ali ne bi da je obuku.

Prethodnik ministra odbrane Vulina, Zoran Đorđević, najavio je  da će se razmatrati mogućnost ponovnog uvođenja vojnog roka.

Međutim, ubrzo je izrazio neslaganje sa „svojim“ mišljenjem, tvrdeći da koncept profesionalne vojske zadovoljava potrebe (?) i da bi vraćanje obaveze služenja vojnog roka državu koštalo oko 600 miliona evra.

Kako to, obično, biva – oglasio se i ondašnji predsednik Vlade Aleksandar Vučić – „Ostaje postojeće stanje, jer redovno služenje vojnog roka nije realno sprovodivo. Oni koji to predlažu, neka nađu novac za tu namenu… Mislim da je dobro da imamo profesionalnu vojsku, kakvu imamo. Nemamo ekspanzionističke namere.“

Nedugo zatim, opet, umesto da potraže odgovor na pitanje da li je vojska potreba ili teret državi, predsednik države, novi ministar Vulin i pojedini „analitičari“ zamajavaju javnost.

Predsednik je naveo da bi vojni rok mogao da se vrati, najranije, od 2020-2021. godine i da se o tome razmišlja „kako bi država imala mogućnosti da preventivno deluje na bilo koga ko bi pokušao da je bezbednosno ugrozi“.

Predlog predsednika podržala je i predsednica Skupštine RS Maja Gojković, najavljujući da bi ovo pitanje moglo da se uskoro nađe na dnevnom redu parlamenta.

Ubrzo po postavljenju na dužnost načelnika Generalštaba VS, izjasnio se i general Mojsilović, rekavši da je obavezni vojni rok budućnost ‘srpske vojske’.

No, neretko se moglo čuti od nadležnih da odziv na dobrovoljno služenje vojnog roka zadovoljava potrebe VS.

Ostaje nejasno – čemu, onda, primoravanje onih koji ne žele oružje?

Ko, čime i na koji način ugrožava Srbiju?

Zar, prema Strategiji nacionalne bezbednosti RS, oružana agresija nije malo verovatna?

Da li ročni sastav može da nadoknadi odliv profesionalaca, prvenstveno, kritičnih specijalnosti i doprinese značajnijoj sigurnosti?

Šta je uzrokovalo zastoj u profesionalizaciji VS?

Do danas, nema odgovora, a javnost treba da zna koje okolnosti navode na odustajanje od uspostavljenog koncepta, te koji je odnos troškova s jedne i koristi s druge strane.

Izvesno je da se VS osipa i da nije više poželjan poslodavac.

To neće ni biti sve dok njeni pripadnici „tragaju“ za egzistencionalnim smislom, sa malim izgledima da ga nađu.

Najnoviji nagoveštaji potreba vraćanja dužnosti regruta da postanu na (ne zna se koliko) određeno vreme „građani u uniformi“, i ovog puta su bez uverljivog obrazloženja državnih zvaničnika.

Zanemarujući bitne aspekte od značaja za pripremu i donošenje odluke, pažnju javnosti plene izjavama koje su povod i osnov za spekulacije, jer nisu produkt analize koja bi ukazala šta je racionalno i održivo za Srbiju.

I pored tvrdnji da se radi na izradi elaborata, „vrhovni komandant“ nije propustio priliku da kaže: „Još se vaga.“

Moguće zbog nemotivisanosti mladih da obuku uniformu, nespremnosti na odricanje, teško premostivih pravnih prepreka, nezavidne materijalne situacije, logističkih poteškoća…

Nije sporan značaj osposobljavanja građana, niti se osporava njihova volja za odbranu zemlje.

Upitno je ignorisanje realnosti.

Svaka država bira način popune oružanih snaga prema svojim potrebama, mogućnostima i procenjenim, ili faktičkim, bezbednosnim pretnjama.

Međutim, alarmantno stanje popune mirnodopskih jedinica profesionalnim vojnicima je problem koji bi naša vlast da reši na nedovoljno osmišljen i upitno sprovodiv način – ponovnim aktiviranjem obaveze služenja vojnog roka.

Kako, sa postojećim ograničenjima i protivno pravu na prigovor savesti, koje ugrožava i brojnu veličinu pasivne rezerve?

Posvećenost državnog vrha da opremljenost vojske dovede na nivo za respekt, zapostavljajući kadrovska rešenja, ukazuje na stratešku dezorijentaciju onih koji (pokušavaju da) rukovode složenim sistemom odbrane.

Vlast gubi iz vida da osnovni resurs svake organizacije, pa i vojske, čine ljudi i njihove sposobnosti kojima doprinose realizaciji planova i ostvarenju zadatih ciljeva.

Zato je afirmacija vojnog poziva od javnog interesa i predstavlja projekat koji mora da podrži državno rukovodstvo, ali i javnost.

Kako god bilo, vreme je da se shvati da vojska nije sama sebi svrha i da se model popune ne kreira prema trenutnim težnjama i (ne)mogućnostima, niti se može poboljšati u nerealnom roku.

Zagovornici vraćanja služenja vojske, zanemarujući savremene bezbednosne izazove, kao ključni razlog, navode podatak da se rezervni sastav značajno smanjio, ne pominjući zbog čega nije zaživeo koncept aktivne rezerve, ni nakon 13 godina od uvođenja.

Javnost ostaje uskraćena i za odgovore na pitanja – zbog čega u pasivnu rezervu nije raspoređen veliki broj profesionalnih vojnika i obveznika kojima je prestala služba u VS i MO?

Zašto su zapostavljene dodatne forme obuke stanovništva – na primer za civilnu odbranu?

Umesto sagledavanja i prikaza uzroka poteškoća koje opterećuju započeti proces profesionalizacije, kao i okolnosti od značaja za izmenu koncepta popune snaga odbrane, ne samo VS, nadležni dovode javnost u zabludu.

Vraćanje teme vojnog roka može se protumačiti kao politička manipulacija, pre nego argument zasnovan na bezbednosnim procenama i ekonomskim interesima Srbije.

Detaljna analiza okolnosti, potreba i mogućnosti, te šira stručna i društvena debata je, svakako, korisna i neophodna, jer bi svaka brzopletost bila pogrešna, čak i rizična.

U celokupnoj ovoj situaciji neshvatljiv je odnos pojedinih aktivnih i umirovljenih, visokopozicioniranih, profesionalnih pripadnika MO i VS koji su, do 2011. godine, učestvovali u procesu stvaranja skladno dimenzionisane armije, sposobne za sve tri misije i izvršenje zadataka koji se pred nju postave.

Danas su neprepoznatljivi.

Autor je general-potpukovnik u penziji