Koncept straha

Barem to čine njihovi glasnogovornici provlačeći u kampanji da nema razloga da se plašimo Vučića budući da će ga opozicioni kandidati puni demokratskog elana oduvati sa vlasti. Doduše, potrebno je za to da se građani Srbije malo preispitaju svoje emocije, da ovladaju njima i – to je to.

Koncept je promašen i pogrešan. Tačno jeste da se građani plaše i to duboko, ali se Vučića pretežno i najviše boji deo establišmenta zabrinut za svoje privilegije, kao i deo medija i novinara u strepnji da će biti ukinuti ili ugašeni. Ali, ogromna većina građana Srbije boji se dublje i mnogo jezivije. Na primer od toga da je migrantska kriza samo prethodnica trećeg svetskog rata, da će rat početi na Balkanu, da neće moći da nahrane, obuku i iškoluju decu, da deca neće moći da se zaposle, ili da će morati da budu jeftina radna snaga stranim gazdama koji će njihovu mladost i snagu bezdušno i brutalno da eksploatišu zarad svog profita… Da neće normalno živeti. Da će im biti privatizovane – oduzete i lekovite vode, odnosno banje, da će i poslednje prirodno bogatstvo Srbije biti otuđeno i stavljeno u funkciju bogaćenja neke grupe u globalističkom svetu – bilo da su to šeici, poslovni ljudi u Londonu, ili ruski tajkuni.

Većina građana Srbije pregurala je u svom životu i ratove 90-ih, i NATO bombardovanje, i Slobu, Miru i Šešelja na vlasti, pa potom i zaista ni uz najbolju volju ne uspeva toliko da se uplaši Vučića, kao što nosioci Jeremićeve i Jankovićeve kampanje žele. Valjda bojeći se da ne počnu da liče na Boška Obradovića ili na komuniste iz vremena Tita ili na radikale, dohvatili su se koncepta straha i klasične diktature, isto kao i Vučić parole „Brže, bolje, jača Srbija“. I zato nemaju nikakvu ozbiljnu šansu da pridobiju većinu birača – nijedna priča u kampanji ne deluje tako uverljivo kao što deluje realnost. Što donekle uviđa Saša Radulović, koji pokušava da svoj koncept postavi šire, da zadrži tu pričicu oko oslobađanja od diktature, ali da se razmahne i ka tome da je Srbija u vlasništvu stranih korporacija koje začas mogu da dignu svoje montažne fabrike i da potraže drugu balkansku državicu i subvencije druge vlade kako bi glumili kulise privrednog napretka.