Konfliktna socijalna struktura

Polazeći od toga, može se reći da srpsko društvo nije klasno, u klasičnom smislu reči, već potencijalno klasno, odnosno klasno-slojno, sa akcentom na različite društvene slojeve, koji nisu međusobno oštro suprotstavljeni.

Ovakva socijalna struktura srpskog društva, u sadašnjim uslovima, politički je stabilna, ali i konfliktna, jer iz njenih redova može krenuti pozitivna energija mladih, ali i ekstremizmi različite vrste. Radikalne promene socijalne strukture usledile su posle 90-ih godina XX veka, kada je učinjen diskontinuitet sa prethodnim društvenim sistemom, a naročito posle teških međunacionalnih sukoba i raspada bivše SFRJ, kada su stradali svi sukobljeni narodi (Srbi, Muslimani, Hrvati, Albanci), a najviše Srbi i Srbija. Izuzetno teška ekonomska situacija, posle toga, bila je podloga za pojavu novih izvora društvenog raslojavanja, po više osnova: po osnovi bogatstva, kao glavnog izvora; zatim, po osnovi položaja u strukturi vlasti; po osnovi stepena opšteg i stručnog obrazovanja; radno-profesionalne pozicije; itd.

Formirana socijalna struktura u Srbiji, kao skup društvenih grupa i njihovih međusobnih odnosa, ne obećava brzu društvenu stabilizaciju i napredak, posebno zbog činjenice što nema razvijenu srednju klasu, ni moderan preduzetnički (poslovno-upravljači) sloj, niti dovoljne i odgovarajuće stručne elite. Iz tih razloga, budući da izvori formiranja i menjanja socijalne strukture leže u celini društva, a naročito u sferi ekonomije, nije realno očekivati da će se u tom pravcu desiti značajnije promene, a svaka najava da će u socijalnoj strukturi srpskog društva uslediti brze pozitivne promene imala bi političku konotaciju, značajnu samo za stabilnost vladajućih struktura.

Ono što je danas zabrinjavajuće kada govorimo, na primer, o kapitalistima (odnosno o „divljem kapitalizmu“ i pljačkaškoj privatizaciji) jeste njihova strukturiranost (diferenciranost): najveći deo čine oni koji su bogatstvo stekli putem kriminala i ratnog profitersta; manji deo čine obogaćeni privredni i politički rukovodioci; a najmanji deo čine ljudi, nažalost ili na sreću, koji su se obogatili zahvaljujući svom upornom preduzetničkom radu. U vezi sa utvrđivanjem stanja, oporezivanjem i vraćanjem (oduzimanjem) nelegalno stečenog bogatstva od strane države još uvek nisu preduzete odgovarajuće mere. Stiče se utisak da je država prema bogatima (ili tajkunima, kako se to popularno kaže) rezervisana i kritična, ali, po svemu sudeći, samo na rečima, tako da je raskorak između reči i dela vrlo očigledan. Bez tih mera, pored ostalog, ne može se očekivati boljitak, jer tu leži i jedan od važnih izvora za saniranje državnog budžeta, a ne, na primer, u smanjenju penzija.

Međutim, iako je socijalna struktura srpskog društva vrlo nepovoljna, to ne znači da u krilu srpskog društva ne postoje slojevi koji mogu da obezbede društveni napredak. Naprotiv. Tu se imaju u vidu, pre svega, reformske političke snage; preduzetnici i privatni sopstvenici; deo modernog menadžerskog sloja; zatim obrazovan i visokokvalifikovani svet rada i znanja; pokret za ekološki zdravo društvo; i dr. Problem je danas u tome što su ova socijalna objedinjenja još uvek oslabljena, pa čak i blokirana, na različite načine.

Otuda i imperativna potreba da se stvore neophodne društvene pretpostavke, pre svega, u ekonomiji, sistemu obrazovanja i kulturi, koje bi omogućile oblikovanje one socijalne strukture koja će, svojim jezgrom, kao „društvenom lokomotivom“, moći snažnije i brže da „povuče“ društvo napred.

*Autor je profesor univerziteta u penziji