Konjsko srce

Mačvanski konj iz okoline Zvornika. Kupio ga je za svoje potrebe Sanatorijum za koštanu tuberkulozu u Banji Koviljači.

Dovozio je hranu iz Banje u Sanatorijum, odvozio izlečene, dovozio bolesne.

Vozio upravnika na posao i ponekad, kada dođu u posetu, važne državne službenike.

Čika Drago, seljak, takođe iz okoline Zvornika, bio mu je od samog početka kočijaš i najbolji prijatelj.

Čika Drago nikada nije sedao u kola na uzbrdicama. Išao bi pored Acka i žalio mu se na svoje probleme.

Acko je vukao napred i klimanjem glave odobravao Dragina kazivanja.

Za vreme rata, Drago je morao da krade od Nemaca, rekvirirano seno za Acka.

Imao je tri sina, ali Acko mu je bio najvažniji.

Prođe rat i još desetak godina.

Ostario čika Drago, a ostario i Acko.

Čika Drago ne vidi dobro i dobi naočare.

Acko oslepeo, ali za njega naočara nema.

Hrani ga čika Drago, napaja vodom i vodi za uzdu, da ipak završe posao za bolesnike.

Iz uprave Sanatorijuma, javiše u Ministarstvo zdravlja Srbije o Ackovoj nemoći i potrebi da se kupi nov, mlađi konj.

Ubrzo stiže depeša: Acka predati u klanicu i kupiti novog konja.

Bilo je to 1958. godine, u vreme kada je doktor Branko Radulović, od strane Ortopedske klinike, vodio stručni nadzor u Banji Koviljači.

Tražio je čika Drago da i njega pošalju na klanicu, pa će zajedno sa Ackom da završi svoj radni i životni vek.

Došao dr Branko iz Beograda, da pomogne u rešavanju problema.

Čika Drago upreza Acka u kola: Pa, vidi doktore. Nije Acko baš toliko star i nemoćan. Evo, gledaj na sat, pa ćeš videti za koliko ćemo da se vratimo sa stanice.

Po povratku u Beograd, dr Branko svrati u Ministarstvo, kod kadrovskog sekretara druga Vučka Veličkovića, sa kojim je bio stari prijatelj i drug.

Počeše sa šljivom iz Ivanjice, pa dođoše i do Acka.

Krenu dr Branko: Slušaj, Vučko. Treba da mi penzionišeš jednog radnika iz Sanatorijuma u Banji Koviljači.

Nema problema. Uze Vučko olovku i papir. Reci mi njegovo ime. Acko… Acko, piše on. Kako se preziva? Nema on prezime. Kako nema? Pa, znaš… On je konj!

Kod druge flaše, drug Vučko je potpisao da se konj Acko ima penzionisati, a sa njim i čika Drago. I istog dana, odoše obojica u zaslužene penzije.

Proživeli su zajedno u Draginom dvorištu najlepših godinu dana.

Dobio je telegram dr Branko u kome mu javljaju da je Acko uginuo i da ga Drago sutra sahranjuje.

Kaže dr Branko: Morao sam da odem.

Iskopao je Drago duboku jamu u svom dvorištu, na mestu gde je Acko spavao, po propisima ga stavio u jamu, polio hlornim krečom i na drvenoj daščici napisao „Ovde leži Acko“. Poslužio je sve koji su bili prisutni, rakijom, pogačom i sirom.

Godinu dana kasnije umro je i čika Drago.

NJegova sahrana je prošla mirno, tiho i nezapaženo.

***

Pisati o dobroti i plemenitosti Branka Radulovića, bez titula, moglo bi da stane u nekoliko života.

Ono sve što je učinio kao doktor, možda ne bi stalo ni u tih nekoliko.

Poznavao sam doktora Branka, skoro od rođenja.

Bio je veliki prijatelj naše kuće.

Tada, pa i mnogo kasnije, niko nije pitao, koja ti je vera i iz kog si naroda. Kojim jezikom govoriš?

Bilo je to neko drugo vreme, nekih boljih ljudi od ovih danas.

Danas sam Crnogorac i želim da pomognem Crnoj Gori da izdrži sve ove sramotne napade i očajničke pokušaje Aleksandra Vučića da sruši ono što je decenijama gradila.

Vlada Vučić samo u vremenima mržnje i zavisti prema uspesima suseda. Nikad Srbiji neće biti dobro dok je Vučić na vlasti. Svaki miran dan donosi mu samo bol.

Ni Acko ne bi nikad pitao doktora Branka: Govorite li srpski?

Srce nema narodnost i jezik. Imaš ga ili nemaš? Veliko je ili malo? Kuca li i za druge?

Autor je dramski umetnik