Kontrolisani mediji – zarobljeni umovi

Jedno od takvih dela je nezaboravni film „Strogo kontrolisani vozovi“ (1966), režisera Jiržija Mencela. Ovaj izuzetan stvaralac Praške škole i buntovnog Novog talasa na češkom filmskom nebu uzeo je za literarni predložak svoga dela istoimeni roman takođe slavnog Bohumila Hrabala. Radnja je smeštena u Drugi svetski rat, a mesto zbivanja i likovi su jedna provincijska železnička stanica i radnici koji je opslužuju. Njihovi međusobni odnosi prikazani su plastično i sa puno duha, a režiser je iskoristio bogatu paletu izražajno-estetskih mogućnosti filmske slike. On se kritički odredio prema datom društvenom poretku, istakao besmislenost ratova i stavio na uvid moralne dileme (uspone i padove) pojedinca u datim okolnostima. Uzgred, ovo Mencelovo delo je 1967. godine nagrađeno Oskarom, u kategoriji najboljeg stranog filma.

Postavlja se pitanje u kakvoj su vezi Mencelovi stavovi u vezi sa ovim što nam se dešava ovde i sada, u društvu kojim predsedava Aleksandar Vučić. Ne direktnoj, svakako, ali asocijacija ima mnogo zato što su poruke filma dalekosežne. U Srbiji skoro i da nema vozova (pa dakle ni kontrolisanih), ali nas, uprkos tome, vrli predsednik voza kako hoće jer ima apsolutnu i nekontrolisanu vlast. Taj omnipotentni čovek sam sebe stavlja na čelo svih institucija, a od društva pravi tvrđavu na čijim bedemima stoje stražari koji se staraju da istina ne uđe međ njene zidine. Tvrđava je stanište zarobljenih umova, nalik onima o kojima je pisao Česlav Miloš. Dakle, ketmana – ljudi koji poltronski kriju svoje pravo mišljenje, laskavaca koji u samrtnom strahu klimanjem glave odobravaju postupke onog sa čijim se mišljenjem intimno ne slažu. Tipična slika zatvorenog i autokratskog društva.

Etimološko značenje i bukvalni prevod grčke reči demokratija jeste vladavina naroda. Suštinski, pak, to je obična floskula koja ne prikazuje pravo stanje stvari jer se u demokratsku vlast lako uvuče crv autokratske vladavine, kao u našem slučaju. Zato pravo i suštinsko značenje demokratije podrazumeva društvo u kome je vlast strogo kontrolisana. U duhu naslova pomenutog filma – strogo kontrolisana vlast! E sad, poseban problem je u tome što nema snage onih koji tu vlast treba da kontrolišu. Opozicija je slaba i nemoćna u svojoj fragmentisanosti, a mora se priznati – i bezidejnosti. Kada bi imao više znanja i savesti, i samom predsedniku države bilo bi u interesu da ima snažniju opoziciju. Tada sigurno ne bi dolazio u situaciju da, kao do sada, prekoračuje svoje ustavne kompetencije i uspostavi ličnu kontrolu nad svim i svačim. Zbog svega toga u društvu Srbije vlada kultura straha. U paničnom strahu ne nalaze se samo predsednikovi oponenti već (možda i više od njih) svi njemu podređeni politički istomišljenici – od predsednice Vlade do poslednjeg činovnika, tzv. partijskog pešadinca. Svi oni utrkuju se u tome ko će biti veći Vučić od Vučića samog.

Najrigoroznija kontrola od strane vlasti, na čelu sa predsednikom, uspostavljena je nad medijima jer bi oni mogli da budu najveći promoteri istine. Netransparentnost vlasništva radio i TV emitera sa nacionalnom frekvencijom, sužavanje medijskih i individualnih sloboda novinara, medijski zakoni koji stvaraju privid usklađenosti sa evropskim standardima i sveukupna tabloidizacija društva – to bi mogao biti kroki medijske slike u Srbiji. Sve veći broj novinara je u okolnostima prinude i straha doveden u poziciju režimskih udvorica i izdajnika svoje profesije. To se ponajviše ogleda u autocenzuri, koju kulturolog Ratko Božović vidi kao svojevrsnu autorepresiju, nazivajući je još „krotiteljicom slobodnog mišljenja“ i „čovekovim unutrašnjim ropstvom“. Sloboda javnog izražavanja u nas pritisnuta je totalnom kontrolom od strane totalno nekontrolisane vlasti. Poznato je da unisona slika stvarnosti postoji samo u totalitarnim sistemima. Ako se vratimo naslovu Mencelovog filma, čitava kultura Srbije podseća na učmalu železničku stanicu u kojoj, umesto antologijske scene sa dispečerom koji utiskuje službeni pečat na žensku zadnjicu, imamo predsednika koji pečatira ljudske mozgove.

U društvu pod vlašću jedne stranke (a zapravo jednog čoveka) ovaploćen je „duh zatvorenog sveta kao duh palanke“ (Radomir Konstantinović). U njemu je sve strogo kontrolisano – od javnih službi, vojske, policije, finansija, pravosuđa, zdravstva, prosvete, univerziteta, penzijskih fondova, biračkih spiskova, pa sve do naše privatnosti, intime i ličnih aspiracija pojedinaca. Građani se osećaju kao bespomoćno stado koje bleji u mraku (asocijacija na još jedan film: „Stado“ Nikole Koja). Za razliku od Mencelovih vozova, ovde su izgleda jedino vozovi nekontrolisani. Oni se bez voznog reda vuku po istrošenim prugama, sudaraju se i prevrću, isklizavaju iz šina, prolaze kroz zatvorene signale i podignute rampe, gaze pešake… Udeo vozova u održavanju na vlasti aktuelne političke elite bio je očigledno minoran, pa su zato oni jedini izmakli njenom pomnom nadgledanju i strogoj kontroli.

Autor je sociolog kulture i profesor Univerziteta u Nišu