Kopanje litijuma – između propagande i realnosti

Tvrdnja Marinkovića da su prirodni resursi garant jake ekonomije važi za uređene zemlje koje resurse efikasno koriste.

Južna Koreja nema značajne prirodne resurse, pa je među najrazvijenim zemljama. Srbija ne koristi efikasno prirodne resurse.

Plodno zemljište koga Srbija ima više od Holandije nije efikasno iskorišćeno.

Prehrambena industrija je prodata strancima, stočni fond uništen, uvozi se mleko, meso, voće i povrće.

Ni rudna bogatstva nisu najefikasnije iskorišćena.

Ruda iz rudnika Čukaru Peki odvozi(la) se kontejnerima za bednu rentu, bez prerade i finalizacije kao nekada u sedam fabrika.

Hidropotencijal Dunava, Drine, Morave, Ibra i Lima nije potpuno iskorišćen.

Oba autora za obustavu projekta Jadar krive ekološke aktiviste, opoziciju, „nove lidere“, „predstavnike umetnosti “ i „tzv. nezavisne medije“.

Prvi autor je inventivniji: krivi su demagozi, mešetari, plaćenici, lažni levičari, eko-ustanici i džihadisti.

Autori ne navode lobiranja Rio Tinta (RT) od mesnih zajednica, ambulanti do fakulteta, vlasti i analitičara, ni lobiranja ambasada V. Britanije, Australije, Kanade i SAD.

Naivno je verovati da autori ne znaju da uz sramno oklevetane protivnike projekta stoji i deo stručne javnosti iz SANU, sa fakulteta i instituta.

Projekat je prvenstveno problematičan zbog zaštite okoline, o kojoj RT ne objavljuje studiju.

U svetu, pogotovo u Evropi, aktiviranje nalazišta litijuma izaziva kritiku lokalnog stanovništva, ekologa i dela stručne javnosti.

Prema Dojče velea nemačka vlada je donela odluku da ne aktivira nalazišta do 2025.god.

U Češkoj je takođe podeljena javnost oko eksploatacije planirane od 2026.godine u okolini Cinoveca, rudarske regije sa već degradiranim zemljištem.

Uređene Nemačka i Češka eksploataciju i finalizaciju litijuma ne daju stranim kompanijama.

U Češkoj nosilac svih aktivnosti biće češka elektroprivredna kompanija ČEZ. Marinković navodi „da u SAD nema dilema bez obzira na pripadnost političkoj partiji“ o eksploataciji litijuma.

Rojters međutim navodi da je kompanija Lithium Americas Corp odložila planove za otvaranje najvećeg rudnika Thacker Pass zbog protivljenja javnosti. Marinković špekuliše da bi u Srbiji posle otvaranja rudnika mogli da vidimo Mercedes, DŽeneral Motors i druge šampione automobilske industrije.

To je nerealno, jer ti šampioni biraju zemlje koje predstavljaju potencijalno tržište, politički stabilne, pravno i demokratski uređene i da imaju prateću industriju.

Srbija ne ispunjava ove uslove. Svojevremeno je predsednik bezuspešno pregovarao sa folksvagenom i dogovarao sa Mercedesom o proizvodnji autobusa u Ikarbusu.

I nema ni autobusa, ni Ikarbusa. Većina zemalja istočne Evrope ima jaču automobilsku industriju od Srbije.

U Mađarskoj fabrike imaju Mercedes, BMW, Audi, Opel i Suzuki, korejski SK Innovation i Samsung i kineski CATL i Sunwoda planiraju izgradnju fabrika baterija, a BMW fabriku električnih automobila, iako ona nema litijum.

Srbija nema strategiju razvoja, razvojnu banku i ne može samostalno da proizvodi ni baterije ni električne automobile, jer joj je industrija uništena.

Marinković netačno navodi da Mađarska od fabrike baterija prihoduje sedam milijardi evra, jer CATL tu fabriku tek gradi.

On banalizuje problematiku eksploatacije litijuma tvrdeći da vlada i A.Brnabić uz podršku predsednika imaju „snage za hrabre poteze“.

Vlada nema kompetentne ministre, važne odluke donosi predsednik, a ne A.Brnabić.

Vrhunac banalizacije je poltronski pamflet da Srbija „ima političkog lidera koji ima…viziju razvoja zemlje…za narednih 50 godina“.

U prošlosti nisu rađani takvi vizionari, a kamoli danas kad razvoj ubrzava veštačka inteligencija. Liderova vizija za Mercedesove autobuse se nije ostvarila, Grčićevo vođenje EPS-a je katastrofalno završilo, a bilo bi čudo da njegov nacionalni stadion bude isplativa investicija.

Marinković poziva da ne dozvolimo da nas retrogradni elementi i džihadisti „vrate u period kada su…razni sizereni…birali kako ćemo da živimo“.

Njegov poziv je opravdan jer se pored džihadista pojavljuju i talibani da ruše BG sajam, a sizereni nam kontrolišu čak vojsku i elektroprivredu. On koristi floskulu „ključni resurs naše države su… ljudi“. Ni tu ne stojimo sjajno.

Mlađi i sposobniji beže, natalitet opada, obrazovanje u krizi, karijeristi napreduju, ministri i direktori nekompetentni.

Stanković kaže da bi Jadar bio najveći proizvođač litijuma u Evropi. US Geological Survey, najmeritorniji za procenu rezervi litijuma u svetu, navodi da najveće rezerve u Evropi imaju Nemačka (2,7 miliona tona), Češka (1,3 miliona tona) i Srbija (1,2 miliona tona).

Srbija ima 1,5% svetskih rezervi litijuma, manje od najavljivanih 10%. Stanković je zabrinut zbog ekoloških protesta, te pita da li samo nama treba čist vazduh i voda ili treba i drugim evropskim narodima.

Treba i tim narodima, koji prvi napraviše ekološke proteste, uključujući i proteste protiv litijuma.

A što se tiče blokade Gazele on zaboravlja nerede u Parizu i blokade i obustave avionskog, železničkog i auto saobraćaja u Nemačkoj.

Apostrofirano obrazovanje učesnika protesta nije lošije od obrazovanja ministara i partijskih kadrova sa kupljenim diplomama. Dobro je što vlast ima stručne ekologe jer je Srbija zapuštena zemlja, zagađenih reka, pretrpana deponijama otpada.

Dok skuplja pare za nacionalni stadion Beograd ispušta fekalije u Dunav i Savu. Dojče vele, BBC, Rojters i Blumberg navode podatke o protestima i odlukama vlada o eksploataciji litijuma.

Stanković laički zaključuje da se litijum u Srbiji može lakše eksploatisati nego u Boliviji, Argentini i Čileu.

Litijum se najlakše može eksploatisati u regionu Gornje Rajne, bez rudarenja, ispumpavanjem i filtriranjem slane termalne vode. To je tehnološki i ekološki najlakši i najčistiji postupak.

Litijum u Boliviji, Argentini i Čileu dobija se bez rudarenja, ispumpavanjem i isparavanjem slane termalne vode.

Eksploatacija litijuma u Jadru je tehnološki i ekološki najteži i najprljaviji postupak, koji zahteva rudarenje, tretman kiselinom, deponovanje jalovine i prečišćavanje otpadne vode.

Utrošak energije, troškovi proizvodnje, uticaj na životnu sredinu i opasnost od akcidenta su veći u odnosu na dva prethodna postupka.

Postupak će uzrokovati degradaciju terena, uništenje biodiverziteta i potencijalno kontaminaciju zemljišta, vode i vazduha. Reputacija Rio Tinta nije slavna, od ranije saradnje sa fašističkim i rasističkim režimima, do skorašnjeg vandalizma u Australiji.

London Mining Network je objavio podatke o šteti koju je uzrokovao Rio Tinto, na osnovu koje je Center for Biological Diversity napravio mapu degradacije 10 lokacija u svetu.

Na tim lokacijama su zagađeni tlo i voda, uništen biodiverzitet, ljudi obolevali, kršena ljudska prava, vršena diskriminacija, radnici slabo plaćani.

U Papua Novoj Gvineji su zagađene vode i tlo. Obolelo je desetak hiljada ljudi, stanovnici su podigli ustanak, rat u kome je Rio Tinto pomagao vladu je trajao 10 godina.

Rudnik je zatvoren, a stanovnici su optužili RT za ratne zločine. U Australiji je 2020. RT divljački uništio kulturnu baštinu Abordžina i pećinu staru 46.000 godina. U Srbiji je RT od vlasti i poklonika podignut na pijedestal spasitelja države, koji rešava sve naše probleme.

Za eksploataciju litijuma mi nemamo efikasan sistem koji bi kontrolisao tehnološki proces i ponašanje RT-a.

Stankovićeva paralela između otpora progresu i otpora neekološkim projektima je maliciozna.

Među kritičarima projekta ima kompetentnijih i obrazovanijih ljudi od Stankovića, koji o razvoju i litijumu znaju više od njega.

A što se tiče brzih vozova Srbija ima više vozova koji „jure“ brzinom do 60 km/h, sa čijih neelektrificiranih pruga iskaču cisterne.

Eksploatacija i primena litijuma je kompleksne prirode koja sadrži ekonomske, geološke, tehnološke, ekološke i političke elemente.

U podeljenom srpskom društvu je javnost podeljena i po ovom pitanju koje je ispolitizovano i motivisalo sveznalice i analitičare da lobiraju za vlast i RT.

U uređenoj zemlji o ovako kompleksnoj problematici odlučuje struka i kompetentna vlada na bazi tehničko-ekonomskih analiza i ekoloških standarda, koji su osnova za upoznavanje lokalne zajednice i šire javnosti.

U neuređenoj Srbiji, ako se želi ovo pitanje depolitizovati, treba SANU, kao nezavisna institucija, da organizuje simpozijum i sa kompetentnim ekspertima sa odgovarajućih fakulteta, instituta i organizacija izradi studiju opravdanosti projekta Jadar.

Autor je diplomirani inženjer

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.