Korak bliže pobedi nad SNS režimom

Klatno unutarstranačkog političkog života koje je do sada išlo u smeru deljenja i usitnjavanja demokratskih snaga prvi put u dvadesetdevetogodišnjem životu DS promenilo je smer i krenulo u pravcu integracije i ukrupnjavanja. Nismo se ujedinili samo prostim sabiranjem.

Matematiku, brojeve i prebrojavanja neka koriste drugi, pogrešno, kao i sve ostalo. Ujedinili smo se vrednosno, oko zajedničkih ideja zbog kojih smo i postali politički aktivisti, a to je pre svega ideja građanske, slobodne i evropske Srbije. Okupili smo se oko vrednosti, jer borba protiv siromaštva, materijalnog i duhovnog, mora biti glavna tema danas u Srbiji.

Da nije snažna i pobednička ideja ujedinjenja, ne bi je napadali i pre nego što je do ujedinjenja došlo. Napadaju nas i sa levog i desnog političkog spektra, pitaju za razloge ujedinjenja, procenjuju domete, pitaju zašto baš sada i sl., a odgovori su tako očigledni.

Zar postoji očigledniji razlog od krvave košulje Dalibora Stanojevića, pretučenog odbornika DS-a iz Knjaževca? Pretučeni su i organizatori protesta „1 od 5 miliona“ Strahinja Ćirić iz Negotina i Milan Blagojević iz Žitorađe. Setite se zapaljene kuće novinara Milana Jovanovića, ili Danke Simić iz Malog Zvornika, koja je sa mesta laboranta premeštena da radi u kamenolomu, jer joj se suprug kao predsednik sindikata pobunio zbog neisplaćenih plata.

Verbalno i političko nasilja koje režim Aleksandra Vučića već sedam godina neprekidno emituje u javni prostor, polako je preraslo u vidljivo i nepodnošljivo fizičko nasilje. Postali smo one skuvane žabe, koje ne primećuju kako voda u loncu postaje sve vrelija.

Napredni režim je sa dna društva izvukao najgore. Društveni talog koji agresiju i nasilje bira umesto reči, danas pliva po površini. U Vučićevoj Srbiji vlada se bicepsima, bejzbol palicama i metalnim štanglama.

Našim opštinama i gradovima upravljaju lokalni šerifi, bahati moćnici kojima su upravo kriminalni dosijei bili najvažnija preporuka da se domognu visokih političkih funkcija. Baš takvi su najdragoceniji Vučiću, jer oni znaju kako „ubediti“ narod da glasa za Prvorođenog, oni znaju kako napuniti stotine autobusa i dovesti hiljade ljudi na stranačke mitinge. Jedino takvi su spremni na sve, da paljenjem kuća, prebijanjem, pretnjama otmicom dece, pisanjem pretećih pisama, pokušaju da ućutkaju političke neistomišljenike.

Bilo bi sjajno kada bi se Vučićev režim mogao srušiti vatrenim političkim govorima kojih je bilo napretek u proteklih šest meseci širom Srbije. Vučić bi tada pao već sa prvim protestima u decembru prošle godine. Bilo bi fantastično kada bi Vučića mogli da smene lucidne analize dnevnopolitičkih dešavanja koja objavljuju Danas, NIN, Vreme… Baš bi bilo fino kada bismo mogli statusima na Fejsbuku ili komentarima na Tviteru da izazovemo društveni cunami i politički mulj ponovo vratimo tamo gde mu je mesto – na dno. Ili u zatvor. Međutim, to jednostavno nije moguće u zemlji gde je za 87 posto građana televizija glavni izvor informisanja.

U demokratskim državama, a Srbija tu i treba i mora da spada, vlast se ruši jedino na slobodnim i poštenim izborima. Te fer i slobodne izbore koji će se sigurno desiti jednog dana, moramo dočekati spremni. To podrazumeva da mnoge stvari već budu urađene. Između ostalog, potrebno je pripremiti bar stotinu odvažnih lokalnih lidera, nosilaca izbornih lista, ljudi sa jakim ličnim integritetom, ljudi koji pokreću, inspirišu i bude nadu svojim komšijama da su promene moguće.

I naravno spremnih da i njihove košulje budu krvave. Potrebne su nam hiljade aktivista koji će svakodnevno stajati na štandovima, učestvovati u uličnim akcijama, zakucati na svaka vrata i razgovarati sa sugrađanima u svakom selu, mesnoj zajednici, na ulicama, pijacama i trgovima. Potrebno je motivisati i obučiti armiju od 50.000 volontera koji će na dan izbora biti „čuvari kutija“ i uspeti da uprkos pritiscima sačuvaju izbornu volju glasača. Potrebno je i mnogo toga drugog, a taj veliki posao može da obavi samo dobro organizovana stranačka infrastruktura.

Demokratija traži angažovanog građanina. Sloboda je zahtevna, jer se za nju mora boriti svakog dana. I njena cena je najviša, to mi, demokrate, veoma dobro znamo. I zato smo se ujedinili.

Ne odustajemo od zajedničke borbe sa drugim opozicionim strankama, jer jaka Demokratska stranka ojačava i Savez za Srbiju. Jak Savez za Srbiju znači najšire moguće okupljanje opozicionih snaga koje će se izboriti za fer i slobodne. Jedino u širokom frontu možemo da utičemo na društvena zbivanja u borbi za slobodu, solidarnost i demokratiju. Smatramo da je dužnost svakog odgovornog građanina i građanke da se uključi u tu borbu i pozivamo vas da nam se pridružite. Ovde smo danas, da nas sutra bude više.

Autorka je potpredsednica Demokratske stranke