Koraksove karikature znamo napamet

Pozdravljam vas u ime domaćina, Nezavisnog društva novinara Vojvodine i Medija centra Vojvodine, i želim da iskažem bezmerno zadovoljstvo što smo u prilici danas da ugostimo sve vas i, naravno, našeg dragog laureata Predraga Koraksića Koraksa.

Prošle godine nagradu je Novi Optimizam dodelio takođe u Novom Sadu, u Studentskom kulturnom centru. Nažalost, ova institucija je u međuvremenu postala jedna od onih u kojim se ovakvi događaji više ne mogu održati. Sve manje i manje je prostora u ovoj zemlji u kojima se slobodni i prema stvarnosti kritički orijentisani ljudi mogu okupiti, razmenjivati i iskazivati svoje mišljenje. U Novom Sadu je preostao samo ovaj naš prostor, a i njega prete da uzmu i da ga osveštaju svojim strahom i banalnošću. Toliko o slobodi izražavanja…

Mnogo toga je rečeno o Koraksu i njegovim radovima proteklih godina, a i ovih dana, od onih koji znaju da misle i da tumače i koji znaju da govore i imaju hrabrosti da kažu. Veoma je teško stoga smisliti nešto novo, dati drugačiji ugao… Ipak, pokušaću u dve-tri rečenice da dam minijaturni doprinos.

Naime, imao sam sreće da posetim jednu sjajnu izložbu u Berlinu, o Nemačkoj 20-ih i 30-ih godina prošloga stoleća, iskazanu kroz plakate, naslovne stranice i političke karikature. Karikature su mi, uglavnom, ostale u najboljem sećanju. Sa jedne strane, bile su one dehumanizujuće, one koje su bili sastavni deo prednacističke i nacističke propagande, a koje su imale upotrebnu vrednost, da se pojedinim ljudima oduzme ljudskost, pre svega Jevrejima, ali i političkim protivnicima, da se i kroz ovu formu pripremi teren za fizički obračun sa njima. Te karikature bile su naravno vulgarne, bez duha, surove, neinventivne, jedne te iste stereotipe su reprodukovali po stotinu puta. S druge su bile one rekao bih prave političke karikature, koje ne samo da su bile pune duha, tragično duhovite, već su prepoznavale i tumačile svoje vreme u najmanju ruku isto tako dobro, duboko i slojevito kao i najveći nemački mislioci tog doba, kao recimo Tomas Man. Prepoznavale su i iscrtavale zlo koje se dešava i koje će se tek desiti.

Iako u Koraksovim karikaturama, oštroj kritici, razarajućoj duhovitosti i sarkazmu izloženi – oštrijoj i preciznijoj često i od one kritičke nastrojene rečima naklonjene javnosti – decenijama proleću raznorazni ljubitelji zarđalih i zlatnih kašika, i mnogi drugi akteri naše političke i društvene stvarnosti – u njima nikome nije oduzeta ljudskost. Čak bih rekao da su mnogi od Koraksovih junaka u njegovim karikaturama simpatičniji, ljudskiji i stvarniji nego u stvarnom životu. A ipak su ti njegovi crteži oštri kao skalpel. Ne samo u smislu kritike, već i kada govorimo o urezivanju u pamćenje. Siguran sam naime da ovde među nama nema nikoga ko bar sto njegovih karikatura ne zna napamet.

Ukoliko na ovim prostorima istorijska nauka i dalje bude samo verni pratilac i zaštitnik političkih somnabulnih projekata, u nekim budućim vremenima i životima, kojima mi možda nećemo ni prisustvovati, Koraksove karikature će govoriti mnogo više o nama nego istorijski udžbenici. Govoriće da smo bili mnogo gori nego što nas istorijski udžbenici prikazuju, ali će svejedno te karikature nuditi nadu i katarzu.

Mnogo je banalnosti na našim prostorima, ne samo sa one strane Modre rijeke, nego i među nama. Postali smo robovi praznih i olinjalih fraza koje počesto ne znače ništa i koje ponavljamo kao da smo ih mi netom izmislili. Koraks je primer kako je moguće biti dosledan, čvrst, frekventan, a nikada ne biti banalan, biti uvek drugačiji. Stoga je čast biti danas sa njim ovde!

Autor je predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine