Koreni rata na Bliskom istoku: Analiza bivšeg ambasadora Jugoslavije u Izraelu

Uspostavljanje mira u tom regionu, kao rezultat uništenja Izraela, jeste isključivo ideja koja umesto miru doprinosi produžavanju rata, kao posledica politike ekstremističkih krugova na svim stranama.

Pre svega, Izrael je realnost Bliskog istoka, on postoji i postojaće i dalje, kao što postoje i arapske države oko njega. Ono što ne postoji i što proizvodi nestabilnost koja se vrlo često širi i van regiona Bliskog istoka, jeste rešavanje položaja Palestinaca, definisanje njihovog entiteta i stvaranje uslova za koliko-toliko normalne odnose među narodima koji tamo žive.

Ako se na ovaj način postavi u centar razmišljanja osnovni problem bezbednosti Bliskog istoka, izdvajaju se kao direktan rezultat tog istog razmišljanja, uslovi bez kojih cilj ne bi mogao da se postigne. Ti uslovi očigledno nisu ispunjeni, kao što nema ni inicijative koja bi postepeno vodila sve učesnike krize ka njima, pa tako nema ni kredibilnih glasova na osnovu kojih bi se u budućnosti moglo očekivati da do rešenja može doći.

Kreatori tajnih Izraelsko-palestinskih pregovora u okolini Osla 1993. godine bili su potpuno svesni duboko ukorenjenih shvatanja na obe strane o neprihvatljivosti normalnog života sa pripadnicima druge strane, te su se odlučili da obrazuju „prelazni period“. Taj period je trebalo da običnim ljudima regiona pokaže da mogu da žive u dve države, jedna pored druge, a da se ne boje za sopstvenu bezbednost. Tako je uspostavljena palestinska vlast u Pojasu Gaze i na delovima Zapadne obale, u nadi da će se time pomoći stvaranju sasvim drugačije atmosfere u odnosima dva naroda.

„Prelazni period“ nažalost bio je prekinut na najgrublji način, od strane ekstremista na obe strane, koji su shvatili svu slabost tek uspostavljenih odnosa saradnje lidera Izraela i Palestinaca. Nije bilo teško sa nekoliko terorističkih napada vratiti osećaj nesigurnosti među Izraelcima. Takođe, postalo je jasno da se od palestinskog rukovodstva prerano očekivalo da u kratkom roku pod svoju kontrolu stavi sve ekstremističke organizacije koje nisu prihvatale postojanje Izraela. To je dovelo do jačanja ultradesničarskih organizacija u samom Izraelu, koje su samo čekale svoju šansu.

Premijer Izraela Jichak Rabin je ubijen, Laburisti nisu uspeli da konsoliduju svoju vlast i nastave sa mirovnim procesom i posle izbora na kojima je pobedio Likud, jačanje palestinske samostalnosti je zaustavljeno. Jedan od autora tadašnjeg mirovnog procesa je mnogo kasnije rekao da je osnovna greška Izraela iz tog vremena bila što se uopšte opredelio za „prelazni period“, umesto da je odmah prihvatio stvaranje palestinske države, bez obzira na napade sa strane i bezbednosne izazove. Ova izjava umnogome podseća na podatak da je među izraelskim političarima 1967. godine, i to onima sa političke levice, bilo i radikalnih mišljenja da je osvojene teritorije u tom ratu gde žive Palestinci (Pojas Gaze i Zapadna obala bez Istočnog Jerusalima) trebalo odmah vratiti Egiptu i Jordanu, kako se Izrael ne bi pretvorio u okupacionu silu. Naravno, ovakav stav nije imao nikakve šanse za širu podršku, s obzirom da je preovladalo mišljenje da obe teritorije jačaju izraelsku bezbednost, jer stvaraju veću distancu između njegovih granica i susednih država.

Sve što se od tada dešavalo, bilo je u sferi pokušaja da se kontroliše realna situacija, da se smanje izazovi, kao i da rukovodstva obe strane politički opstanu pod pritiskom ekstremnih delova sopstvenog društva. U međuvremenu su se širila jevrejska naselja na Zapadnoj obali (bilo ih je i u Gazi), koja su postala vrlo očigledna realnost na terenu. Izraelsko javno mnjenje se polako pomeralo u desno, tako da danas na političkoj sceni ove zemlje jedva opstaje Laburistička stranka, za koju se sa pravom smatra da je bila odlučujuća u procesu formiranja izraelske države 1948. godine.

Što se Palestinaca tiče, erozija uticaja njihovog rukovodstva iz vremena pregovora u Oslu počela je odmah pošto su izgubili sagovornika u Izraelu (posle dolaska Likuda na vlast 1996. godine), ostavivši ih nemoćne pred jačanjem ekstremističkih organizacija u svojim redovima. Jednostavno, obe strane su izgubile partnere za mir, bez kojih nikakva ozbiljnija normalizacija odnosa nije bila moguća. Od tada su propuštene još dve prilike za postizanje sporazuma, u vreme premijera Izraela Ehuda Baraka i Ehuda Olmerta (lista propuštenih prilika se na ovaj način značajno proširila).

Danas, kada se vodi rat u Pojasu Gaze, kada Izrael pokušava da jednom zauvek uništi teroristički Hamas koji vlada tom teritorijom, jako je teško očekivati da bi se posle prekida neprijateljstava mogli obnoviti bilo kakvi sadržajni mirovni pregovori. Čak i da se očekivanja Izraela ostvare, odnosno da se Hamas potpunio uništi, Gaza bi u najboljem slučaju mogla da dobije nekakvu „prinudnu upravu“, koja bi neminovno bila optužena od strane palestinskog javnog mnjenja za saradnju sa Izraelom. Idealno rešenje bi bilo, kako je nedavno rekao politički analitičar sa Zapadne obale Mustafa Barguti, da se organizuju slobodni izbori na palestinskim teritorijama, kako bi samostalno Palestinci izabrali novo-staro rukovodstvo, sa demokratskim kredibilitetom. Međutim, u današnjoj situaciji katastrofalnih razaranja, ovakvo rešenje deluje toliko udaljeno, da ga je skoro nemoguće i zamisliti.

Postoji ideja, koju promovišu zapadne zemlje, o povratku administracije palestinskog predsednika Mahmuda Abasa u Pojas Gaze. On sa svoje strane postavlja uslov da ovakvo rešenje prate ozbiljni pregovori o realizaciji predloga o dve države. Odgovor je, međutim, već stigao iz Jerusalima. Premijer Netanjahu ne želi Abasa ponovo u Gazi, jer odbija realizaciju ideje o dve države. Ono što on nudi, jeste bezbednosna kontrola od strane Izraela u Pojasu Gaze i posle prestanka rata, što baš i nije jasan predlog, jer otvara niz pitanja. Realnost ove ideje bila bi brzo proverena u praksi kada bi se primenila. U slučaju neuspeha, Izrael i Gaza bi se vratili nasilju.

Autor je bivši ambasador Jugoslavije u Izraelu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.