Kormilar srpskog Titonika

Nije mi to prvi susret sa fotografijom, video sam je i ranije, ali nikada me do sada nije dotakla takvom snagom, i takvim primerom.

Fotografija donosi isečak mase doterane pred objektiv (bolje napisati – pred vođu) možda i prisilom, ucenom ili strahom za potpuni gubitak ionako klimave egzistencije ljudi, sudeći po izgledu i odeći, većinom iz nižih slojeva društva.

Taj delić, uskim objektivom isečen, svakako je deo neke velike mase koja, tridesetih godina prošlog veka, stoji u nekoj bavarskoj ili drugoj varoši, pred nekim od jurišnika ili pred samim vođom, „božjim poslanikom“ smešnih brkova i lika (uostalom, svi tirani, uprkos velikom zalaganju za suprotno, uglavnom su smešni). Liku, ispod čije će dignute pružene ruke proteći mnoga nevina krv, okrnjiti se umnogome svet, pogasiti životi i nade, a čitavo čovečanstvo ustuknuti decenijama, pa i vekovima unazad.

Na njoj, toj fotografiji, usred te opčinjene (ili prinuđene) mase, koja visoko dignutih desnica ili tek poluspravljenih (polusavijenih u nevoljnosti), suprotno usmerenih od vođine (jer stoji naspram mase), pokazuje puni saglasni sled vođine vizije – izdvaja se par ruku koje, nedignute, simbolizuju nešto drugo. A tu suprotnu simboliku pojačava i položaj tih ruku: spokojno (pomalo i prkosno) prekrštene na grudima, u smislu neslaganja, odvažnosti, otpora i spremnosti na sve posledice.

Svakako bi, da je bilo više ovakvih ruku, da je bilo mnoštva ovakvih ruku, svet danas izgledao drugačije; zlo ne bi takvom snagom i takvom brzinom izraslo iz korena, svet se ne bi suočio sa takvim posledicama, a milioni stradalnika ili potomaka (bar neki, obdareni Božjim dahom, poput Tesle ili – ne ljutiti se – Gejtsa), sigurno bi današnji svet učinili mnogo naprednijim i boljim.

I sasvim je neizbežna i bolna asocijacija na naše mutne dane. Na kolone neklimatizovanih autobusa punih na brzinu (pozivima i po noći) sakupljenih nesrećnika pod krovovima utrnulih južnih varoši, počev od Trgovišta, Surdulice… i njihov put ka severu, nekada i preko Dunava, gde će, čak i na više usputnih stanica, spovođeni poput stada, na nekim trgovima ili pred rupama u kojima se tek prpori kamen temeljac nečega što ćemo platiti desetinama pozamljenih miliona, poput one mase, ne na isti način (pruženom desnicom), ali u istom smislu aklamativno odobravati slepilo i ludilo, čak možda nevoljno klicati u poluglasu, neuvereno u prorokove mesijanske tirade i u potpunom neznanju zašto su tu, kome to odobravaju i zašto, jer ih po povratku čeka željno dete, kao što sva siromašna detinjstva mogu biti željovita (ja to dobro znam jer sam imao takvo); čekaju ih prazne ostave i nagomilani računi, ali ih ne čeka prilika da to svojim rukama, svojim radom zarade, a povremena kupovina promila njihovih nesreća, oličena u izbornim (potkupljivim) davanjima, koje je valjda najpre osmislio dahija imenom tropske hladovite biljke („Dve hiljade za gospođu!“), nije dovoljna da sve rupe zapuše, mada su, čini se, poput bensendina, dovoljna da za određeni period uspavaju gotovo sve slojeve, pa i studentske – sede akademske glave ostaju uspavane i bez tog jeftinog medikamenta.

Oni retki, nesanici, rizikuju da budu uspavani snom iz koga se ne budi, efikasnim lekom koji se umesto u malim bočicama čuva u kratkim gvozdenim cevima, čiji se kalibri kao nestalne vremenske prilike menjaju uz dana u dan – ili da se, što je najmanje opasno, zbog nepodobnosti, suoče sa barikadama na putevima njihove tek prohodale dece ka vrtićima.

Bespredmetno je (već stotinama puta ovde od brojnih autora pisano) ponavljati sve nečastivosti i sve nepovratne štete koje Ovo čini, počev od toga što najpre gazi Ustav, onako kako sam ja nekada gazio traktorom pasulj rasprostrt po asfaltu, ne bih li ga tako lakše savro, pa ga posle mati sakuplja u vreće i razvejava na vetru, od dana kada sam prodao vetrenjaču da kupim deci udžbenike. Samo što posle njegovog gaženja ništa ne ostane čime se išta, sem njegovog neutaživog ega, može nahraniti; od čega se mogu živeti teški dani, kao od pasulja.

I tako stojimo na besciljnom brodu, bačenom na pučinu burovitog mora, za čijim je kormilom samouvereni kormilar „od struke“ (novi doživotni Tito, kako nagovesti persona iz skupštine). Ali dok priučeni kormilar (pre toga nevožen ni čamcem) sumanuto vrti kormilo u svim pravcima, nesvestan ubitačnih grebena pod brodskim krhkim trupom, stojimo na palubi šibani šamarima bure, šibani hladnim mlazevima, držimo se grčevito ograde, ustrašeni da će nas usisati talas ili centripetala baciti u penušavo more; neki i povraćaju od morske bolesti, ali niko da se od ograde odlepi, da pritrči kormilaru, da ga bar zapita šta to čini, ako mu spremno i spretno ne preuzme (preotme) kormilo i umiri lađu – a verovatno na tom brodu (kao što uvek u niskobudžetnim američkom filmovima iz mase istrči nekakav pravi doktor – makar on bio i Dok Holidej – i spasi stradalnike) postoji neki takav lik, neki pravi doktor.

Na repu višegodišnjih grešaka (a pretvaraju se polako u decenijske) koje je Ovo do sada činilo, pre po koji put ponovljenih barikada pod radnom obavezom, prethodili su (za misleće neuračunljivi) „državnički mudri“ („Zato što sam pametan!“) potezi: napuštanje (a potom pokajničko bespredmetno vraćanje) Skupštine nepriznate države, sa čijim delovima vlasti učestvuje u postojanju iste, i vraćanje uniformi (valjda i oružja) bezbedonosnih snaga (igre ratom ne pominjati), čime se široko otvaraju vrata onome što sledi nakon toga.

Opet, onima koji misle, nameće se dvojaki zaključak: Ovo delovanje znači nešto što se za sada i ne sluti, a kamoli nazire, nešto što naši nepametni mozgovi ne mogu da prate – ili znači još jedan poraz, zbog potpunog odsustva rasuđivanja, racionalnosti, zdravog razuma, uračunljivosti, ozbiljnog i odgovornog državničkog vođstva.

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.