Pripadam generaciji koja pamti Live Aid.
Tada je krem muzičke industrije pokušao da skrene pažnju na užase koji razaraju „crni kontinent“. Pesmom „We are the world“ skrenuta je pažnja na posledice gladi, ebole, AIDS-a i neprestanih građanskih ratova koji su devastirali Afriku.
Paradoksalno deluje činjenica da su tada muzika, džet-set i satelitska televizija uspeli da ujedine bipolarni svet raspolućen gvozdenom zavesom i nepomirljivim ideologijama.
Danas, našu planetu razjedaju slični problemi kao pre četiri decenije, ali ona deluje atomizirano, mozaično, konfuzno, panično i neorganizovano, iako nam se u odsjaju displeja čini da živimo u globalizovanom selu, u eri završene istorije. Kakvo bolno otrežnjenje!
Tako je bilo i na početku prošlog veka. Ljudi su uživali u novim tehnološkim dostignućima, industrijska revolucija je bila u svom zenitu, kapitalizam je dostigao svoj vrhunac.
Planetu su celom dužinom preletali avioni, nedostižni polovi su bili osvajani, okeani ukroćeni, svaka tačka bila je dostupna ljudskoj znatiželji i pohlepi.
A onda, vrh jednog ledenog brega bio je dovoljan da opali šamar ogordelom ljudskom rodu koji je umislio da je jači i od samo prirode. Ponos britanske brodogradnje, simbol međunarodnog prestiža i obeliks imperijalne moći postao je olupina na dnu okeana i hrana za ferofilne bakterije. Nešto slično se desilo i osamdesetih godina prošlog veka.
Decenija bezglave jurnjave super sila u trci naoružanja, decenija revolucionarnih tehnoloških revolucija i vetrova globalnih promena. Černobilj je bio surova opomena i blaga kazna za one koji su pokušali da se igraju bogova.
Ta katastrofa je označila kraj jedne imperije zla. Da li je COVID-19 nova signalna raketa koja će označiti reprizu osamdesetih, meteor koji će uništiti komunizam, nekada istočnoevropske, ovog puta azijatske konfesije?
Naivni su bili oni koji su pomislili da će korona pauzirati politički život u Srbiji. On je aktivniji i opasniji čak i od samog virusa.
Neukusno podilaženje Kini i bratimljenje sa njenim predsednikom, koji lako može postati poslednji kineski (crveni) car, plod je uobičajene manipulativne propagande namenjene ogromnom delu naprednjačkog biračkog tela koju čine ukroćeni, adaptirani, ali jednako opasni i štetni ostaci izdešavanog naroda iz devedesetih. Na delu je samo nova etapa u Vučićevoj tobogan diplomatiji.
On pokušava da zaliči na više istorijskih ličnosti i u toj njegovoj kameleonskoj psihozi primećuje se obrazac, namera i dijagnoza.
Od Tita je pozajmio oportunizam nesvrstanosti koji primenjuje kroz današnju demagošku formulu vojne neutralnosti. Svakako ni izgradnja i zloupotreba kulta ličnosti voljenog maršala nije mu strana. Naprotiv!
Prema Slobi je uočljiva taktična opreznost, s obzirom da bi ta reminiscencija mogla da podseti i na njegovu ružnu prošlost koju su mu Srbi zaboravili i oprostili. Ipak, sve učestaliji prkos prema „trulom“ Zapadu iscrtava mu oreol svesrpskog Vožda koji mu glancaju crnogorski frontovac kao upgrade verzija Martića i Hadžića, laktaški pobratim koji je sa (pod)osmehom ispratio sve beogradske velike vezire i kosovski „božuri“ koji su dvostrana maska za srpsku mafija-državu i šiptarsku država-mafiju.
Kada se treba našminkati, upristojiti ili delovati kao da uzeta terapija daje efekta, kada treba zaličiti na normalno ljudsko biće onda se stavlja Maks Veber pod mišku, preslišava se pred kamerama istorija svih nemačkih rajhova i citira se Đinđić, kako beli listići ne bi crveneli od stida, a evrounijatske šiparice mogle da opravdaju svoju lukrativnu opčinjenost Vučićevim „prosvetiteljskim“ apsolutizmom čiji su apostoli Orlić, Martinović, Atlagić…
Kako stvari stoje, izgleda da će Vučić započeti novu epizodu svoje vladarske epopeje kao Enver Hodža – jedini kineski satelit u Evropi.
Nije prvi put da Balkan u nekom svom zabačenom uglu ima ekskluzivnu turističku ponudu u vidu rezervata za ugroženu vrstu istočnjačkih despota koji od svoje države prave zoološki vrt, od društva džunglu, a od naroda stado.
Nema sumnje da će to čelično srpsko-kinesko prijateljstvo kad-tad završiti kao staro gvožđe i da će usiljena kineska sapunica igrati samo jedno leto. Maoistička moda kod Srba trajaće koliko i Trampovi informer-bilbordi.
Jer, iako bi Vučić voleo da bude novi Milan Stojadinović, njemu je namenjena uloga jednog drugog Milana – Nedića. Stojadinović je bio premijer zemlje koja je bila jedna od pobednica u najvećem svetskom sukobu do tada, članica Male Antante, stub(ić) postversajske Evrope kao garanta njenog integriteta.
Radikal koji je radio i vladao u okviru oktroisanog ustava i šestojanuarske diktature koja je nadživela svog diktatora, napravio je potpuni politički i ekonomski zaokret prema nadirućim silama Osovine.
Ali, to je bilo prilagođavanje, a ne povinovanje. Linija koja stoji između ova dva glagola simbolizuje suverenost i samostalnost kako pojedinca, tako i države, a to je ono što nama danas nedostaje.
Vučić je savremeni Nedić, nevoljni upravnik poražene zemlje koja plaća cenu ludosti, koju prevaspitavaju EU-birokrate i koja trpi osvetu krvožednih suseda. On je sve žrtvovao da dođe na vlast, on će sve žrtvovati da bi ostao na vlasti.
Ovo za njega nije samo borba protiv pandemije već rat. Iz prošlog je izašao bogatiji za novi stan, tokom ovog apetiti se mnogo veći. On ne lovi samo novi mandat, već je izvesno da će poslednja ličnost u koju će se prerušiti biti Vladimir Vladimirovič KGB Putin.
Tajkunska glavoseča, zauzdavanje/ubijanje novinara, krstaška borba protiv korupcije, plastelinski ustav koji se oblikuje shodno ličnim potrebama…
COVID-19 koliko je opasan za ljudski organizam, još je opasniji za srpsku demokratiju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
