Korona u organizovanoj anarhiji

Bitno je da se vratio virus korona sa svim radikalnim manifestacijama. Karakteristika ove pošasti od početka ove godine jeste njena pravična planetarna raspoređenost. Ta se karakteristika ponavlja. I još nešto, fenomen je planetarni a borba protiv njega je nacionalna.

Srbija je u prvoj fazi borbe protiv pandemije imala pristojne rezultate, gledano uporedno sa državama Evrope. Verovatno bi imala i bolje da državni vrh, koji je bio zadužen da organizuje život društva u vanrednim okolnostima, nije kršio mere koje je odredio stanovništvu.

To su bile mere vanrednog stanja, računajući i policijski čas. Ako izuzmemo nepotrebnost totalne izolacije osoba starijih od 65 godina, uvedene mere ipak su osigurale osnovnu odbranu protiv širenja epidemije i sprečile učestali i masovni fizički kontakt.

O tome govori činjenica da je stručni deo Kriznog štaba mogao da predvidi razvoj epidemije posle njenog početka – od postepenog rasta, stabilizovanja krive rasta, sve do postepenog pada i svođenja na nivo koji je opravdao ukidanje vanrednog stanja.

A onda je nastupila organizovana anarhija. Sa ukidanjem vanrednog stanja sve je bilo raspušteno. To što je stručni deo Kriznog štaba ponavljao savete na osnovu preporuka za javno ponašanje nije dalo rezultate, već je bilo nužni deo zvanične politike simuliranja normalnosti.

Sve je moralo da deluje kao redovno da bi se sproveli prethodno raspisani opšti izbori. Danas, kada znamo posledice ove samožive odluke državnog vrha, a to je povratak virusa korona na velika vrata, možemo sa lakoćom da dokazujemo ono što smo tvrdili kada su izbori bili najavljeni (vid. ovde).

Naglašavamo da je kriva zaraze u Srbiji počela da se diže na dve nedelje pre izbora (26. jun), da se posle izbora jače vinula nagore i da u ovom trenutku (2. juli) još nije dostigla vrhunac.

Osnovni alibi državnog vrha, podjednako kao i stručnog dela Kriznog štaba, jeste tvrdnja da narod nije poštovao preporuke. Naredni alibi je da je na dan izbora fizički bliska komunikacija bila učestala koliko i prethodnih nedelja posle ukidanja vanrednog stanja.

U ovo drugo valjda spadaju funkcionerske kampanje, žurke, svadbe, utakmice, neoprezno blisko sedenje u restoranima i slično. Ova vrsta alibija je prilično infantilna, jer ne poštuje osnovnu logiku (zakone mišljenja) prosečno zrele osobe. Idemo redom: Ako je odmah posle ukidanja vanrednog stanja bilo vidljivo da narod ne poštuje preporuke, te da će vrlo verovatno doći do povećanja aktivnosti virusa, blisko je pameti da je trebalo delovati sa više obavezujućim državnim instrumentima, kao što su naredbe.

Pitanje je, zašto režim, koga inače karakteriše autoritarno vladanje i u redovnom stanju, nije uveo opravdane strože instrumente od preporuka? Odgovor je jednostavan: ako se bude operisalo naredbama, ništa od izbora. Naprosto, ako zvanično nema masovnijeg okupljanja, onda nema ni kampanje, znači nema ni izbora.

U tom slučaju, nema ni masovnih događanja karakterističkih za normalan život (sportska takmičenja, restorani itd), te izostaje simulacija redovnog stanja neophodna radi održavanja izbora.

Sa stanovišta ljudi koji svoje političke interese vide kao apsolutni prioritet, koji se sticajem ogromne moći pretvara u prioritet i države i društva, opravdano je rizikovati na tuđ račun, tj. na račun čitavog naroda. Kao prvo, možda se virus neće baš povampiriti. U toj „proceni“ visine rizika pomoći će im stručni deo Kriznog štaba. Od njih je dosta da o tome ćute; kao – ni da ni ne, što je naprosto prećutno odobravanje.

Potom, ako i dođe do povratka virusa, biće kriv sam narod koji nije slušao preporuke. Tu će već eksplicitno pomoći stručni deo Kriznog štaba stalnim upozoravanjem da se narod drži njihovih mudrih proporuka.

Najzad, kao najmanje poželjno ali ipak korisno, ako i dođe do većeg zaražavanja to je samo kolateralna šteta glavnog cilja – dovršetka izbora projektovanih na bar dva miliona glasova.

Govorimo o isključivo domaćem aspektu problema.

U okolnostima opšteg rasta zaraze odgovorno delovanje Kriznog štaba, i posebno njegovog stručnog dela, moglo je da smanji tragične posledice povratka virusa kao što je to učinjeno kada je objektivno bilo teže – na početku epidemije.

Srbija je jedina u regionu i u Evropi odmah po ukidanju vanrednog stanja otvorila sve granice svim fizičkim licima svih država sveta. Opet iz sebičnih političkih razloga političkog vrha, radi sticanja veće popularnosti u pojedinim inostranim krugovima. Opet uz velike rizike i na štetu zdravstvene bezbednosti naroda.

I na kraju reč o stručnom delu Kriznog štaba. Neka im bude jasno da su nepotrebno politizovali svoj posao i svoj ugled. Neće biti da nisu shvatili o čemu je ovde reč.

Moglo im se štošta zameriti i za vreme vanrednog stanja, ali to bi bile pojedinačne, ma koliko zasnovane, kritike. Posle vanrednog stanja oni se nestali kao tim u raspršili se u desetine i stotine pojedinačnih intervjua, sa ponekad različitim viđenjima iste stvari, sve ostajući u Kriznom štabu.

Njihovo učestalo pojedinačno ubeđivanje javnosti da su se uvek držali struke nije ubedljivo iz prostog razloga što struka ne bi trebalo da ima ništa sa izborima, ali bi sve vreme imala obavezu prema biračima budući da su izbori problematični sa zdravstvenog stanovišta.

Ako misle da se to ne vidi samo zato što su ovim povodom ćutali, grdno se varaju. A, među njima je bilo i onih koji su sopstvenim primerom sa glasačkog mesta pozivali ljude da izađu. Neka znaju da politika i javno zdravlje imaju jak zajednički imenilac u ono javnom.

U kriznim stanjima, kao što je postojeće, oni koji kao zdravstveni stručnjaci imaju uticaj na konkretnu zdravstvenu politiku, imaju javnu odgovornost za svoje stručno delovanje. I to ništa manje nego što imaju stručnu odgovornost za svoje javno delovanje.

U zaključku može se reći da je Srbija u poslednja dva meseca ostala bez kompetentne javne, političke i stručne, zaštite od novog talasa virusa korone. Možda je još gore to što ne postoji način da se ovo stanje promeni i što će se ova organizovana anarhija nastaviti u spontanoj ravnodušnosti.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik Državotvornog pokreta