„Korona zakon“ i narodno zdravlje

Reč je o Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti (u daljem tekstu: Zakon), jednom od najdugovečnijih zakonskih akata, kojim je, uz povremene male izmene, tokom mnogih decenija pravno uređivana oblast sprečavanja i suzbijanja zaraza. U petak, 13. novembra samo su stupile na snagu njegove izmene i dopune.

I dok vlast u novom Zakonu vidi rešenje, pojedini pravnici upozoravaju da se njime suspenduju prava građana na rad i na slobodu (misli se na obaveznu izolaciju), kao i na lični i telesni integritet (to se odnosi na obaveznu vakcinaciju), te da se tim i drugim sličnim merama krši Ustav. Takav stav zauzela je i profesorka Vesna Rakić Vodinelić, a reklo bi se da čovek mora da bude ili nekritičan ili mazohista da bi izlazio na megdan takvom autoritetu za oblast građanskog prava. Međutim, ovde nije reč o nadgornjavanju u poznavanju Ustava i zakona, već o ukazivanju na složenost problema iz različite perspektive.

Prvo, u pandemiju kovida 19 ušli smo potpuno nepripremljeni. Već godinama je „u kliničkoj smrti“ Komisija za zarazne bolesti, koja po Zakonu ima ključnu ulogu ne samo u sada nastaloj situaciji, već i u njenom predviđanju i predupređivanju. Uz to, malo znakova života daje Štab za vanredne situacije, predviđen Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa, a dominantnu ulogu preuzeo je Krizni štab. To telo imalo je sporan legalitet, jer je osnovano odlukom Vlade na dan kada se ona nije sastala, i to na osnovu zakonskog propisa kojim se ne reguliše ta materija.

Drugo, u Zakon je ubačena rečenica o Kriznom štabu (čl. 53a, tačka g Izmena i dopuna), čime se on na formalno propisan način uvodi u pravni sistem Srbije. Nema sumnje da je zakonodavcu taj momenat bio najvažniji, mada je kritičarima skoro sasvim promakao.

Treće, sigurno je da u Zakonu ima ozbiljnih manjkavosti (V. Rakić Vodinelić: Ustav – stoj! Peščanik, 18.11.2020), ali su one postojale i u dugom genealoškom nizu predaka istog pravnog akta.

Četvrto, ovaj Zakon razlikuje se od svoje prethodne verzije, donete 2016, po mnogo većoj eksplicitnosti (kućni karantin i kućna izolacija, obavezna vanredna vakcinacija). Te mere nisu nove, ali su ranije pominjane uopšteno, bez prisvojnih prideva: karantin, kao mera ograničenja slobode kretanja (dakle, zašto ne i u okvirima kuće), zabrana kretanja (dopušta se da znači i van sopstvenog stana) i vanredna vakcinacija (po definiciji, ona može da bude dobrovoljna, ali i obavezna).

Peto, u Krivičnom zakonu postoji sledeći član: „Ko za vreme epidemije kakve opasne zarazne bolesti ne postupa po propisima, odlukama ili naredbama kojima se određuju mere za njeno suzbijanje ili sprečavanje, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine.“ Podrazumeva se, naravno, da ti propisi, odluke ili naredbe moraju da budu pravno valjani.

Šesto, pitanje ugrožavanja ljudskih sloboda u novom Zakonu, na kojima insistiraju pojedini pravnici, svodi se na prostu istinu da se prava i slobode pojedinca u zajednici prostiru do granice kada počnu da ugrožavaju njene druge članove. Tog principa držao se naš Ustavni sud (a pre toga i njegov hrvatski pandan) kada je odbio zahtev grupe antivakcinaša da se obavezna vakcinacija proglasi neustavnom.

Sedmo, mada je pitanje navodne obavezne vakcinacije protiv kovida 19 nepotrebno nametnuto (kada dođe vreme, ta vrsta zaštite biće preporučena, osim za određene kategorije zaposlenih), bilo je situacija kada vanrednoj vakcinaciji moraju da se podvrgnu svi građani. Tako su 1972. u delovima KiM protiv variole obavezno vakcinisane čak i trudnice. Procena je bila da se na taj način najcelishodnije štite i one i njihovi bližnji.

Osmo, u istoj epidemiji postojali su kućni, vanbolnički, bolnički, seoski, pa čak i opštinski karantini. Uz to, u kućnu izolaciju išli su i tzv. kontakti drugog reda, tj. osobe koje su samo preko posrednika bile u kontaktu sa izvorom zaraze.

Deveto, u istoriju medicine ušla je Tifusna Marija, kuvarica koja je mokraćom izlučivala uzročnike trbušnog tifusa, pa je početkom prošlog veka izazvala nekoliko epidemija u SAD. Mada tada još nije bilo jasnog pravnog osnova, izolovana je i zatvarana, pa puštana na slobodu, a njeno kretanje je otkrivano prema pojavi trbušnog tifusa na mestima gde je kuvala. Na kraju je više decenija provela u jednoj vrsti izolacije. Naši stariji lekari pamte i Tifusnu Elzu, koja je imala sličan životni put, a u registar hroničnih kliconoša uvedena je kada je dovela do epidemije u sarajevskoj Oficirskoj školi 1947. Menjala je identitet i mesta boravka, jer joj je bilo unosnije da kuva, nego da bude čistačica, dok joj se, posle pojave trbušnog tifusa u Zenici, nije izgubio dalji trag.

Deseto, za razliku od doba Tifusne Marije, danas u svim civilizovanim zemljama postoje propisi koji onemogućavaju potencijalne izvore zaraze da je nekontrolisano seju. Tako je lepuškasti homoseksualac Gaetan Dega, za koga se mislilo da je „nulti pacijent“ side u SAD, svoj kratkotrajni život završio u konfinaciji, jer se promiskuitetno ponašao i kada je postao zarazan.

Da zaključimo. Nesporno je da Zakon mora da bude usklađen sa Ustavom, ali na način da ne bude ugrožen interes narodnog zdravlja.

Autor je epidemiolog, redovni profesor univerziteta i član Saveta udruženja lekara Ujedinjeni protiv kovida