Korono, eve me!

– Gde god da se okrenemo – prati nas priča o koroni (ili malo češće i preciznije, o kovidu 19). Ne bih se začudio da sutra okrenem neki (loš) muzički kanal a da, eto, i tamo neko peva o njoj. Izgleda da više nemamo nikakvih drugih problema osim brige da se njome ne zarazimo. Međutim, sudeći po prijateljima koji su preležali kovid, osećaj je „malo si kod kuće, pogledaš par filmova i za koju nedelju – opet smeš u čaršiju“.

Naravno, ne želim da trivijalizujem situaciju jer nisam lekar i verujem i znam da postoje ljudi koji su hronični bolesnici i nisu najbolje prošli te koji su čak, u datim okolnostima, nažalost, prerano završili svoj život. Pritom, znam lično mnoge lekare i medicinsko osoblje koji su zaista heroji ove naše nove svakodnevice (neki su i zbog isteka ugovora ostali bez posla jer za njihovim radom, zanimljivo, „nema dalje potrebe“).

Ipak, ukoliko se ne zarazimo, ali mentalno obolimo i postanemo hiperagorafobični – da li će nam i tada značiti podatak da nas kovid nije „zakačio“?

U martu (aprilu) sa mnogo manje slučajeva zaraze – opšta panika, pristižu kineski avioni sa opremom, zatvaraju se škole i ugostiteljski objekti, predsednik moli penzionere da ostanu kod svojih kuća.

Decembar – enormno više dnevnih slučajeva zaraze i znatno teža opšta situacija – gotovo sve radi redovno, nigde aviona a, naravno, o penzionerima sada ne čusmo „ni slovo“. Jedina sličnost sa prvim talasom pandemije jeste ta što se ljudi konstantno medijski bombarduju svežim mračnim informacijama i još mračnijim prognozama.

S druge strane, potencijalno zaraženi čekaju danima na test i rezultate testa. Ispred kovid ambulanti svakodnevno gomila ljudi po kiši i vetru (eventualno u kontejnerima) čeka da dođe na red za pregled i test. U toj masi, naravno, mnogi se prehlade ili već jesu prehlađeni, što dodatno utiče na psihu onoga koji prehlađen čeka – naročito kada ga ne leče kako treba već odmah, osnovano ili ne, kao dijagnozu čujemo „potrebno je testirati se na kovid“.

Privreda je u kolapsu, ugostiteljstvo takođe, zatim umetnost, prosveta…

Profesor sam filozofije i škole više ni u redovnim okolnostima ne liče ni na šta. Sada, u ovim novim okolnostima, sa svim „kriznim prosvetnim stručnjacima“ – sadašnjim generacijama će u ne tako dalekoj budućnosti moći da manipuliše i upravlja ko god poželi – naročito stranci sa lepim kapitalom…

Mislim da će to biti mnogo veći problem od problema koje trenutno imamo.

Eto, bliži se i Nova godina pa će me možda RTS čuti i napraviti specijalni novogodišnji kovid program gde će glavni junaci biti dr Kon i ekipa koja nas već mesecima u stopu prati (u stilu „kvalitetnog programa“ – dr Kon bi mogao da bude Versače a ministar Lončar Armane te da pred ulaz u šou najpre gostima izmere temperaturu i sl.)

Problem je jedino što „Armanea“ (Bjelogrlića), videli smo, baš i ne vole jer je, što se naravno i očekivalo, stao u odbranu čuvene Seke.

Zamislite samo – kada je glumačka legenda poput Jelisavete Seke Sablić u problemu u svojoj skoro osamdesetoj godini života a sa preko pedeset godina na sceni – koliko bi trebalo da se zabrinu oni nevidljivi borci koji su na dnu društvene lestvice i koje nema ko da zaštiti… A drznuti se i napasti Seku – to je ukratko pokazatelj najosnovnijeg neznanja i nedostatak primarne nacionalne kulture. Zaista je neverovatno to što gospođa Sablić mora da, u poznim godinama, uopšte prolazi kroz ovako nešto. Iskreno sam tužan zbog toga…

Pred sam kraj teksta, ukratko – novogodišnji RTS specijal bi mogao da se zove „Korono, eve me“ – a mi bismo mogli da, iz starog srpskog inata, isključimo televizor za doček i da se, dok smo, nadam se, još uvek mentalno zdravi, svi redom izljubimo i konačno završimo ovu priču.

Na kraju, šalu na stranu ali, šta god da je „kovid 19“ po svojoj prirodi i kakva god da je eventualna pozadina celokupnog globalnog haosa – neka nas svakako bar on zaobiđe od naredne godine. Imamo mi ovde teških a hroničnih problema i bez kovida… Živeli!

Autor je filozof