Korupcija u sistemu odbrane

 Srbija je sada rangirana u „zlatnoj sredini“, zajedno sa susedima Bugarskom, Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom, ali i Francuskom i Austrijom. Na prvi pogled, ovo je sasvim zadovoljavajući rezultat. Za čestitanje je, međutim, još rano. Određeni sistemski problemi ostaju nerešeni, a bez njihovog prevazilaženja teško je govoriti o suštinskom napretku u borbi protiv korupcije.

Strategijski pregled odbrane je u Srbiji i dalje u celosti označen stepenom tajnosti, za razliku od sličnih dokumenata zemalja u regionu. Građani Srbije tako ne mogu da provere da li Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije njihov novac troše u skladu sa prioritetima razvoja odbrambenih sposobnosti, jer niko ne zna koji su to prioriteti. Ako građani nemaju uvid u Strategijski pregled odbrane – a neko će verovatno tvrditi da zarad bezbednosti zemlje ne bi ni smeli da imaju, mogli bi da ga imaju članovi skupštinskog Odbora za odbranu i unutrašnje poslove, koji bi uskoro trebalo da dobiju bezbednosne sertifikate za pristup tajnim podacima.

Kako, međutim, predlozi budžeta iz godine u godinu u Narodnu skupštinu stižu u decembru – umesto do 1. novembra kada je zakonom propisan rok – poslanici, sve i da hoće, nemaju vremena da se detaljnije bave visinom i celishodnošću troškova. To znači da se novac može preusmeravati ad hoc, u skladu sa trenutnom voljom nosilaca najviših funkcija, bez potrebe za obrazloženjem. To je dugoročno loše jer postoji opasnost da se zadati prioriteti ne realizuju, a odbrambene sposobnosti Srbije oslabe, uprkos potrošenom novcu.

Velika nepoznanica za građane jeste i poslovanje Ministarstva odbrane sa preduzećima odbrambene industrije Srbije. Ministarstvo je ovlašćeno da nadzire i upravlja privrednim društvima registrovanim za proizvodnju naoružanja i vojne opreme čiji je osnivač Republika Srbija, odnosno koja posluju kapitalom u većinskom državnom vlasništvu. U svetlu nedavne vesti koju je na sednici Odbora za odbranu i unutrašnje poslove saopštio (odlazeći) ministar Gašić, da su preduzeća odbrambene industrije konsolidovana kroz konverziju dugovanja u kapital poverilaca, postavlja se pitanje ko zapravo upravlja takozvanom namenskom proizvodnjom u Srbiji i kojim propisima je to precizirano.

Kad je reč o Vojsci Srbije, veliki rizik po njen integritet predstavljaju široka diskreciona ovlašćenja starešina u upravljanju ljudskim resursima. Za unapređenje nižih oficira i podoficira ne postoje kadrovski saveti. Takođe ne postoji ni nezavisna instanca van lanca komandovanja koja bi kontrolisala unapređenja, raspoređivanja na formacijska mesta, odabir za školovanje i usavršavanje, itd. Na ovaj način javlja se izražen rizik od nepotizma, odnosno mogućnost da se u Vojsci ne vrši odabir najboljih kadrova.

Veliki rizik po sprovođenje antikorupcijskih mera – ma koliko one dobre bile – jeste odsustvo jake unutrašnje kontrole. Trenutno je glavni nosilac borbe protiv korupcije Vojnobezbednosna agencija. To je pogrešno jer se ona uključuje kada već postoji sumnja da je krivično delo počinjeno. Uspešna borba protiv korupcije zahteva pre svega prevenciju. Reagovanje kada je šteta već načinjena ne donosi mnogo.

Zato je važno ojačati Inspektorat odbrane, glavno telo unutrašnje kontrole u MO i VS. Da bi do ovoga došlo, za početak je neophodno pravno urediti položaj direktora Inspektorata, za koga trenutno nije jasno ni kako se imenuje, ni na koji period. Kontrolno telo čiji šef može u teoriji biti bilo ko i koji (makar u teoriji) može biti smenjen bilo kad teško da će se odvažiti da dosledno i odgovorno radi svoj posao.

Ministarstvo odbrane vode političari, ministar i državni sekretari, koji za to imaju političku, a po potrebi i pravnu odgovornost. Ali, da bi ministarstvo i vojska uspešno funkcionisali i služili Srbiji i svim građanima, neophodno je da se poštuju zakoni i procedure koje su kod nas, bar u Vojsci, ako nigde drugde, veoma precizno razrađene. Nažalost, u poslednje vreme smo svedoci toga da se zakoni i procedure zaobilaze, ponekad i sa kobnim posledicama. Istraga helikopterske nesreće u kojoj je poginulo sedam osoba sugeriše da je značajan činilac nesreće bilo zaobilaženje procedura usled političkih pritisaka.

Takođe, postoje indicije da pripadnici „kobri“, specijalne jedinice vojne policije, obezbeđuju lica koja nemaju pravo na takvu zaštitu samo zato što su ona u srodstvu sa visokim državnim funkcionerima. Istraga Zaštitnika građana povodom prošlogodišnjeg incidenta na Paradi ponosa naišla je na niz opstrukcija u Ministarstvu odbrane. Najzad, ministar odbrane istakao se i u nedavnoj aferi „Državni udar“ izjavama da je zadatak Vojske Srbije da štiti predsednika Vlade, premda ovaj zadatak VS nije predviđen niti u jednom zakonu ili strateškom dokumentu.

Stoga je prvi prioritet Ministarstva odbrane i Vojske Srbije izgradnja otpornosti na protivpravne političke uticaje. Veliki izazov jeste, ali bez toga je svaki napredak na međunarodnim antikorupcijskim listama samo privid.

*Autorka teksta je istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku