Košarkaški kompleks od Đilasa

Pa je na zalasku političke karijere odlučio da završi trenersku košarkašku školu.

Što je jasna najava da će za koju godinu basket reprezentacija naprednjaka pod dirigentskom palicom trenera Vučića žariti i paliti na košarkaškom terenu ograđenom stražarskim kulama i bodljikavom žicom u Zabeli.

Pod uslovom da sve utakmice igra protiv reprezentacije SNS botova. Ima da deru i onog Krleta i DJV, sa nulom, kao što je Vučić onomad pobeđivao Haradinaja.

Već vidim kako sa prozora svoje ćelije egzaltirano aplaudira nejaki Marko, dok na zidnim novinama Prvog paviljona autorski tekst povodom ove veličanstvene pobede lično piše DJ Žeks.

Jak je taj kompleks niže vrednosti od Dragana Đilasa koji u svakodnevnom političkom životu ispoljava Aleksandar Vučić.

I razumljiv, kada se uzme u obzir da je budući košarkaški trener dva puta izgubio izbore od jednog od najboljih gradonačelnika Beograda, koji se potom dokazao i kao uspešan predsednik Košarkaškog saveza.

Pa bi sada i ON da se oproba između koševa.

Mada je bilo za očekivati da se šef AVačkog klana pre oproba u jednom drugom sportu koji je pored košarke naš prepoznatljiv brend.

Naravno pogađate da je posle ovakve karijere prirodno bilo da se šef AVačkog i svih drugih klanova oproba kao teniski trener.

Ne zato što je deset godina najavljivao dolazak nemačkog mesnog giganta pod imenom Tenis u Srbiju, već zato što je za osam godina vlasti šef AVačkog klana postao ekspert za reket. Mada se i u igri ispod koševa traže igrači koji su dobri u reketu.

Zamislite kako vest da predsednik Srpske napredne stranke upisuje školu za košarkaškog trenera izgleda u normalnim državama.

I to u trenutku dok u Srbiji stotine ljudi umire zbog epidemije virusa korone, koja je ponovo eksplodirala zbog tiraninove nezajažljive želje da raspiše izbore, uprkos brojnih apela svih normalnih ljudi da se zarad vlasti ne igra zdravljem građana.

Zamislite da bilo gde u svetu, u trenutku dok je izložen pritisku da se odrekne dela svoje teritorije, neki predsednik bilo koje države kome se raspao zdravstveni sistem, koji je pre samo par dana bio suočen sa eskalacijom narodnog besa, koji je organizovao lažne izbore koje mu niko iz sveta ne priznaje, upiše školu za košarkaškog trenera.

Već sutradan bi psihijatrijska klinika u toj državi bila popunjena kao kovid ambulanta u Srbiji, a izlaz iz bolnice bi obezbeđivale jake policijske snage, dok bi na jutarnjem kolegijumu čitav konzilijum raspravljao kakvu terapiju primeniti spram državnog pacijenta broj 1 i njegovih savetnika koji su mu dopustili da sa ovom idejom izađe u javnost.

Sećam se jedne skupštinske rasprave iz 2007. godine kada je nelečeni državni pacijent no. 1 ušao u neku polemiku sa mnom tokom koje mi je kazao da u mladosti nikada nije slušao Balaševića, s prezirom izgovorivši ime našeg poznatog kantautora iz Novog Sada.

A ja sam mu još tada preporučio pesmu „Tako to biva kad se previše sniva a tako se malo zna“.

Rasprava je završena tako što je vaskoliko srpstvo saznalo da je jedan od dečačkih snova državnog pacijenta no. 1 bio da postane ne graničar u Karlobagu, već kosmonaut.

Kada ovo čuje večiti zamenik gradonačelnika Beograda, već na sledećoj konferenciji za novinare najaviće izgradnju kosmodroma u Batajnici, dok će se Vulin rastrčati po svetu ne bi li nabavio skafander, ne ovaj lekarski, već onaj pravi za kosmonaute, po mogućstvu isti onaj koji je nosio Jurij Gagarin.

Marko Đurić već zamišlja sebe kako aplaudira na otvaranju istog, pre nego li shvati da će on biti prvi probni kunić, pardon astronaut.

Još uvek pamtim da je prvi klovn koga sam video u životu nastupao u okviru cirkusa Korona.

Sve mi se nešto čini da ta predstava još uvek traje. Nikako da čujem one Balaševićeve stihove odlazi cirkus iz vašeg malog grada.

Ali se zato jako dobro razumeju povici nezadovoljne i umorne publike koja se sprema da konačno prekine predstavu.

Nama odavno nije smešno, Marko se umorio od tapšanja, dresirane zveri su ko zna kada izašle iz kaveza i potamanile prve redove u publici, akrobate sa trapeza završile su na podu.

Početkom avgusta u Beogradu će biti postavljen spomenik Stefanu Nemanji.

Istoričari umetnosti i stručna javnost već su ocenili da je taj spomenik još jedan u nizu megalomanskih projekata bez ikakve umetničke vrednosti faraonskog tipa.

Eto idealne prilike da se pred otvaranje tog spomenika u naprednim tabloidima pojavi nova stranica iz Vučićevog dečačkog dnevnika iz koje ćemo saznati da je kao mali bio opčinjen starim Egiptom i piramidama.

Možda je vreme da Srbija dobije prvog faraona u svojoj istoriji.

Tada će neko već postaviti dijagnozu i prepisati terapiju. Makar da bolest nazovu po njemu, da ovo sve nije uzalud radio.

A možda je ON upisao fakultet jer u stvari želi da kao brucoš predvodi studentske proteste protiv samog sebe. Ko bi ga znao.

Jer bolest ne bira. Samo u Srbiji bude izabrana.

Odlazi cirkus iz našeg malog grada….

Autor je politički aktivista