Kosmet – pet tačaka

Predsednikov prvi tajni plan za Kosmet – nikada obelodanjen – onaj, naknadno čusmo, o „razgraničenju“, nije, na njegovu žalost i razočaranost – u nas nerazumne i „ostatak sveta“ – od naroda prihvaćen. Jer, narod ne voli – a i ne ume! – da pristaje na ono što ne zna ni da li postoji, ni u čemu se sastoji.

A Predsednik nekako sluti („a slutiti još jedino znam…“, pevao je Dis) da se narod po tom pitanju s njim apsolutno ne slaže. Međutim, on – ne narod, nego predsednik – ne odustaje: sačinio je ovih dana drugi tajni plan na istu temu! Pri tome, ne sme (još), veli, da ga nikom saopšti, narodu pogotovo – da mu ga ne ukradu, odnosno osujete ili da i on ne prođe kao onaj prvi. Plan. Ali, ne brinemo: saznaćemo naknadno o čemu se to zapravo radi(lo) – i da li smo (i) njega, tj. plan poslali u istoriju pre nego što se u sadašnjosti i pojavio.

Ili smo ga, u tom drugom navratu, ćutke, blanko i na poverenje – ipak prihvatili. Da nije ozbiljno i tragično, bilo bi čak i komično. A bolno je jako…

Jer, bar dva puta je izgubljen Kosmet od strane manje-više iste državne vrhuške – i sadržinski, uskoro i formalno: i u ratno doba 1999. godine – i, verovatno definitivno, ovih godina u tzv. miru. Samo je prvi put bilo na delu vojničko herojstvo, nipošto vojni poraz, ali i obmana Miloševićeve vlasti o tobožnjoj kumanovskoj srpskoj političkoj pobedi. „Još jedna ovakva pobeda i mi smo gotovi, ostaću bez vojnika“ – vajkao se onomad davno epirski kralj Pir.

U tekućem drugom cugu Kosmetske drame – posredi je čisto farisejstvo. Iluzorno je govoriti o uspehu srbijanske politike na Kosmetu čija je pozadina – propadanje. O miru, čuje je drugo ime – besperspektivnost, maltretiranje tamošnjih Srba i preteći egzodus. Cinično je govoriti o teškom pregovorima čiji je rezultat – nula. O kockanju čiji je ishod maltene bio unapred poznat – nenadoknadiva šteta i totalni gubitak. A kolateralna korist vođe – ostanak na vlasti.

Dok ne budemo obavešteni šta nam je bilo – i pre neki dan, i pre sedam godina, a i ranije – mudro činiti u pogledu Kosmeta, evo malo spekulacije, ne i špekulacije. U svakom slučaju, problem se konačno mora rešiti, mirno i relativno brzo. Bilo je previše priče, premalo realnosti, nedovoljno širine i distance, nedopustivo iskrivljenog pogleda unazad i rđave ili nepostojeće vizije. Stoga cenim prihvatljivom i bar delimično ostvarivom sledeći skicu političkog scenarija: Prvo – usvojiti posebnu skupštinsku deklaraciju o zvaničnom obznanjivanju privremene okupacije Kosmeta, kao „prelazno/g/ rešenje/a“.

Drugo – uobličiti pravno obavezujući sporazum Vlade Srbije sa Prištinom kojim bi se, uz kakvo-takvo smanjivanje tenzija, utvrdila konstitutivnost srpskog naroda na dotičnoj teritoriji. Ako bi se (is)tom prilikom, eventualno, sporazumno formirao i zaseban srpski entitet, tj. autonomna pokrajina Severno Kosovo – koja bi imala naročito bliske odnose sa Srbijom – respektivna skupštinska deklaracija bi se mogla povući. Treće – dogovorno pojačati prisustvo međunarodnih kontrolnih vojnih snaga na Kosmetu, radi očuvanja mira i uvećanja pravne sigurnosti građana, na prvom mestu onih nealbanske nacionalnosti.

Četvrto – potpisima zapadnih sila, Rusije i Kine garantovati eksteritorijalnost srpskih svetinja na celom Kosmetu. Peto – održati narodni referendum u Srbiji na kojem bi se sve prethodne mere aminovale, legalizovale i legitimizovale – ili pak odbacile.

Rečju, cilj je da se pokuša da se ne izgubi i ono malo što se danas možda može još spasti: bar malo državnog i nacionalnog ponosa, ponešto prava, dostojanstva i istorije, iole pristojnog života i sačuvane imovine tamošnjih ljudi, prevashodno. I time postizanje bar jedne od temeljnih pretpostavki za pomaljanje srbijanske zelene grane sutrašnjice, za približavanje Evropskoj uniji.

Autor je redovni profesor Upravnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, šef Katedre za javno pravo