Kosmet u pravnom neredu i pravnom poretku

Pošto je Kosmet u riziku opstanka, preambula Ustava nalaže svim državnim organima da „zastupaju i štite državne interese na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima“. Nosioci državnih funkcija se nisu pridržavali ovih obaveza.

Pregovore sa kosmetskim Albancima vodio je predsednik Republike Aleksandar Vučić iako, prema članu 123 tačka 1 Ustava, državnu politiku utvrđuje i vodi Vlada. Zato njegovo učešće u pregovorima nije legalno. Ali, nije ni legitimno jer se teritorija autonomije ne može menjati bez referendumskog izjašnjavanja građana.

Predstavnik Srbije je, međutim, Briselskim sporazumom 2013. godine pristao da se funkcionisanje autonomne lokalne samouprave, sudstvo, javno tužilaštvo, policija i sprovođenje izbora izmesti u pravni sistem Kosova, kao surogat države kosmetskih Albanaca. Tako je napravljen prvi korak u razgradnji države Srbije.

Drugi korak je započeo Predlogom Evropske unije za normalizaciju odnosa na Kosmetu (po francusko-nemačkom modelu), koji je nosiocima državnog suvereniteta postao  dostupan tek 28. 2. 2023. godine, kada je objavljen u sredstvima javnog informisanja.

U njemu se, između ostalog, kaže: da će dve strane „međusobno razvijati normalne, dobrosusedske odnose na osnovu jednakih prava, i da se priznaju dokumenta i nacionalni simboli, uključujući pasoše, diplome, registarske tablice i carinski pečati“ (član 1); da će se „rukovoditi ciljevima i principima postavljenim u Povelji Ujedinjenih nacija, posebno onim o suverenoj ravnopravnosti svih država, poštovanju njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, pravu na samoopredeljenje, zaštiti ljudskih prava i nediskriminaciji“ (član 2); da „nijedna od njih ne može predstavljati drugu stranu u međunarodnoj sferi ili delovati u njeno ime“ i da se Srbija „neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji“ (član 4); da „nijedna strana neće blokirati, niti podsticati druge da blokiraju napredak druge strane na njihovom putu ka EU na osnovu sopstvenih zasluga“ (član 5); da će obe strane „poštovati Mapu puta za implementaciju koja je priložena ovom sporazumu“ (član 11).

Iz navedenog se može zaključiti da su Srbija i Kosovo* (u Predlogu nema dogovorene zvezdice), kao strane sporazumevanja, izjednačene u pogledu statusa, iako je Kosovo* protektorat pa nema pun kapacitet državnosti bez kojeg ne može steći članstvo u Organizaciji ujedinjenih nacija koje je, po članu 2 tačka 1 Povelje UN, zasnovano na suverenoj jednakosti njenih članica.

Iz istih razloga nije moguć ni reciprocitet u priznanjima dokumenata, simbola, isprava, nezavisnosti, teritorijalnog integriteta i sticanju članstva u Evropskoj uniji ili bilo kojoj međunarodnoj organizaciji.

Predlog obavezuje obe strane da poštuju ono što je dogovoreno. Dogovoreno je i formiranje Zajednice srpskih opština koju obavezu Kosovo* nije ispunilo iako je prošlo skoro deset godina od njenog preuzimanja. Tvorci Predloga insistiraju na osamostaljivanju Kosova*, pozivajući se na stanje realnosti, iako je evropska i univerzalna vrednost vladavina prava a ne vladavina stvarnosti. A kosmetska stvarnost je nastala narušavanjem pravnog poretka Srbije. Evo kako:

Pravni nered na Kosmetu otpočeo je krajem prošlog veka, u poslednjoj fazi raspada Savezne Republike Jugoslavije. Sa njenim raspadom, na Kosmetu su Srbi imali formalnu vlast, vojsku i policiju a Albanci – stvarnu vlast, trgovinu i novac. Albanci su prestali da služe vojsku, ustanovili su svoj obrazovni sistem i prestali da učestvuju na izborima.

Oružje su prvi upotrebili albanski ekstremisti dok su Srbi uzvratili oružanim akcijama policije a potom i vojske. To se nije dopalo Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi, pa je 24. marta 1999. godine „NATO milosrdni anđeo“ počeo da baca bombe na Srbiju i SRJ. To nasilje je obavljeno bez mandata OUN i bez saglasnosti Rusije i Kine, stalnih članica Saveta bezbednosti. To bombardovanje i u Srbiji mnogi nazivaju ratom, što je eufemizam za agresiju zločinom protiv mira. Zato se ne može reći da je „Kosmet izgubljen krajem 1999. godine kada je Kumanovskom kapitulacijom izgubljen rat“.

Jer, „Ono što se grbo rodi vreme ne ispravi“, kako bi rekao Valtazar Bogišić. Otuda ni agresija ne može prestati kao da je okončan rat. Ali, ne može se reći ni da je došlo do „dobrovoljnog povlačenja naše vojske“, kako je govorio Milošević. Nakon Kumanovskog sprorazuma o prekidu neprijateljstava postignutog 10. juna 1999. godine, NATO je na Kosmetu instalirao vojnu bazu a razmeštene su i međunarodne snage za bezbednost (KFOR), na osnovu Dejtonskog sporazuma.

Okuraženi povlačenjem vojnih snaga SRJ, kosmetski Albanci su 2004. godine, u martovskom pogromu: ubili 19, ranili preko 900 a proterali preko 4.000 Srba i nealbanaca, uništili 39 srpskih crkava i manastira.

Kad se pravni nered na Kosmetu ustalio, uz doziranu toleranciju međunarodnih snaga, Albanci u kosmetskom parlamentu su 17. februara 2008. godine južnu srpsku pokrajinu proglasili svojom državom! Međunarodni sud pravde je 2010. godine konstatovao da Deklaracija o tome „ne predstavlja kršenje međunarodnog prava“, imajući u vidu da njeni donosioci nemaju međunarodni pravni subjektivitet.

Kosmetski Albanci i njihovi mentori ovu konstataciju uporno koriste kao krunski dokaz da je njihovo jednostrano otcepljenje od Srbije u skladu sa međunarodnim pravom.

Zbog svega rečenog, problem Kosmeta je izuzetno složen. Zato njegovo rešavanje ne može biti ni brzo, ni jednostavno. Valja učiniti dva koraka: prvi – prema normalizaciji odnosa u pravnom neredu; drugi – prema uspostavljanju reda u skladu sa međunarodnim pravom i pravnim poretkom Srbije.

Normalizaciju odnosa u pravnom neredu mogla bi uspostaviti njena „tajna veza“ sa Ustavom preko člana 24 stav 1 Ustava koji predviđa da je pravo na život neprikosnoveno bez ikakvih ograničenja. Stoga se radi zaštite života svih kosmetskih građana moraju razumeti i modeli i moduli normalizacije u ostvarivanju ljudskih prava i sloboda kad vlada normativni haos.

Jedino tako bi se mogao tretirati i Briselski sporazum iz 2013. godine, kojim je Srbija pristala da se u pravni sistem Kosova* do konačnog rešenja kosmetskog problema uvedu jedinice lokalne samouprave, sudovi, javna tužilaštva, policija i izbori, dok je Kosovo* preuzelo obavezu formiranja Zajednice srpskih opština u kojoj bi Srbi i nealbanci (koji to žele) mogli da ostvaruju prava i slobode u komunikaciji sa matičnom državom.

Srbija je ispunila sve svoje obaveze. Kosovo* nije ispunilo ni jednu jedinu. Takvo stanje traje skoro deset godina a Evropska unija ga toleriše, pružajući podršku stavu da bi Zajednica, po ustavu kosmetskih Albanaca, mogla biti jedna nevladina organizacija. Neustavne briselske obaveze Srbije za nju nisu bile ni problem.

Uspostavljanje reda u skladu sa međunarodnim pravom i pravnim poretkom Srbije, nije samo evropski nego je i univerzalni problem. Rezolucija Saveta bezbednosti UN broj 1244, u tački 9, predviđa da bi građani Kosmeta trebalo da uživaju „značajnu autonomiju u okviru Savezne Republike Jugoslavije“ (čiji je Srbija pravni sledbenik), kako bi se „obezbedili uslovi za njihov miran i normalan život“.

U skladu sa ovim, Srbija je članom 182 stav 2 Ustava predvidela da Kosmet bude suštinska autonomija uređena posebnim zakonom koji se donosi u postupku za promenu Ustava. Zakon nije donet, i to je ozbiljan problem srpskih vlasti, jer bi se tek posle njegovog usvajanja moglo pristupiti konačnom rešenju kosmetskog problema. A dotle ne bi bilo „zamrznutog konflikta“, jer bi bilo na snazi pravno stanje uspostavljeno briselskim sporazumima.

Visoki predstavnik EU za spoljnu politiku Žozep Borelj saopštio je da su Aleksandar Vučić i Albin Kurti 27. 2. 2023. godine u Briselu prihvatili Predlog sporazuma o normalizaciji odnosa zasnovanog na francusko-nemačkom konceptu.

Vučić tvrdi da se 19. marta 2023. godine u Ohridu nije saglasio sa priznanjem Kosova* i njegovim članstvom u OUN, ali priznanje može biti i prećutno (u Predlogu ima odredaba koje na to upućuju) a pošto se implementacija uvek odnosi na sprovođenje dogovorenog, ne može se izbeći zaključak da je i pristupanje Kosova* OUN dogovoreno.

Za Srbiju bi bilo važno da je formiranje Zajednice srpskih opština, nakon Ohrida, odista postalo prioritet. Jer, ako do toga ne dođe, onda Srbija, po članu 60 Bečke konvencije o ugovornom pravu, može raskinuti Briselski sporazum iz 2013. godine zbog neformiranja Zajednice srpskih opština.

I taj sporazum ima međunarodni karakter, jer je zaključen u izuobičajenoj bilateralnoj formi nakon istovetne saglasnosti postignute između predstavnika EU i Srbije i predstavnika EU i Kosova*. U Srbiji je sporazum ratifikovan ali tako da se „Vlasi ne dosete“: Vlada je usvojila izveštaj o sporazumu sa kompletnom sadržinom Briselskog sporazuma i dostavila ga Narodnoj skupštini koja ga je 24. aprila 2013. godine usvajanjem odobrila. Briselski sporazum može biti raskinut iz dva razloga: ako Zajednica ne bude formirana i ako bude formirana van dogovorenog formata.

Oba razloga, dakle, mogu poslužiti i za raskid Briselskog sporazuma po članu 60 Bečke kovencije o ugovornom pravu.

Ova konvencija je važna i zbog člana 3 koji predviđa da okolnost što međunarodni sporazum nije zaključen pisanim putem, ne ide nauštrb pravne valjanosti ovakvih sporazuma i njihove primene. S obzirom na pravila iz navedene konvencija, pravnu vrednost imaju i svi usmeni dogovori između Vučića, Kurtija i Borelja u Briselu i Ohridu.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.