Kosmetski Srbi – narod bez države

Mislimo na neku vrstu ozbiljne državne veze – pružanje delatne pomoći, diplomatske akcije/ofanzive, upotreba mera odvraćanja, spremnost na kontramere, ukratko – pokazivanja državne odgovornosti za opasno stanje svojih državljanja na delu okupirane teritorije Srbije.

Dakle, kada postavljamo ovo pitanje ne mislimo na uobičajenu verbalistiku predstavnika državnih vlasti – od šefa države do šefa određene kancelarije i drugih. Toga je u izobilju, a poslednjih sedam godina gotovo celokupna politika svela se na reč i njoj odgovarajuću sliku. Opširnu reč, i obimnu i učestalu sliku, i ništa više, pa ko poveruje – odlično, ko ignoriše – još bolje, a ko se buni – ko mu je kriv. Danas, kada nam mediji prenose da su ljudi ugroženi od gladi, žeđi i bolesti, srpski političari i dalje postupaju kao da se ništa posebno ne događa, i dalje samo pričaju, doduše znatno dramatičnijim tonom, ali ipak samo pričaju, a ništa ne rade.

Ali, kada se malo udubimo, možemo se pitati: a šta da rade i urade oni koji su direktno doprineli ovoj situaciji svojom aktivnom politikom predaje severnih kosmetskih opština, koje su sve dok oni nisu došli na vlast bile deo sistema lokalne samouprave u Srbiji. Reč je o ljudima koji su potpisali tzv. Prvi briselski sporazum i sporazume koji su mu sledili, i koji su prilježno, ovoga puta stvarno a ne samo verbalno, sproveli svaku njegovu tačku sem one koja je, navodno, bila u korist Srba – tzv. zajednicu srpskih opština. Takvom politikom oni su Srbe u ovom delu pokrajine otpisali od državne zaštite u jednom apsolutno neprijateljskom okruženju kakvo je kvazidržava Kosovo. Otpisali su ih i od sopstvene odbrane ukidajući lokalnu civilnu zaštitu. Kao, nisu očekivali terorističke aktivnosti Albanaca pod tobože jednim sporazumom koji je, opet kao, garantovala Evropska unija. Sve same političke naivčine, oni koji su sve to učinili da bi zadobili zaštitu iste te Unije i, štaviše, samih Sjedinjenih Država, za njihovu unutrašnju strahovladu.

Stali su na put bez povratka i uz to porušili sve mostove za sobom. Sada, kada ljudima na severu pokrajine preti glad i pomor, kao u kakvoj zabačenoj afričkoj provinciji, ostali su bez poteza, mada ne i bez reči. Albanska igra sa carinama, a ne taksama kako svi pogrešno govore, skinula je i onaj inače providni smokvin list kojim su se na opštu sprdnju krili. Ako ta mera, koja je vidljivo pretila trgovinskom okupacijom severa, nije za sedam meseci uslovila ni najmanju državnu protivmeru od strane Srbije, onda je belodano da je srpsko državno rukovodstvo debelo ucenjeno i samo zbog te ucene ono nije u stanju da povuče ni jedan državni potez. Carine su za Vučića i družinu bile samo mantra za grčevitu borbu za „nastavak dijaloga“, a naši „zapadni prijatelji“, kako ih je ovo društvo dugo zvalo, ostali su verni svojim pravim prijateljima – kosmetskim Albancima – čak i po cenu nenastavka dijaloga.

Da državni predstavnici Srbije nisu ostali blokirani i samoblokirani u politici zaštite srpskog naroda na severu, reagovali bi bar nekom protivmerom neposredno posle albanskog zavođenja carina. Prosto, neprirodno je ostati akciono nem na ovakvu kriminalnu meru. Ispada da kvazidržava Kosovo ne samo da upravlja svojom graničnom politikom prema Srbiji nego upravlja i srpskom graničnom politikom prema prostoru ove kvazidržave. Tu ne spada samo promet roba, koji je sticajem okolnosti najvidljiviji, već i promet ljudi, svekoliki transport, kontrola letenja, režim granične policije i što-šta drugo. Kao da nad ovim legitimnim državnim poslovima Srbije stoji prištinski embargo.

Potom, Srbija ima sve razloge, čisto pravni gledano, da poništi važenje famoznih briselskih sporazuma u kontinuitetu od 2011. godine nadalje, imajući u vidu okolnost da ih druga strana ne poštuje. U krajnjoj liniji, zar srpska strana nije postigla uspehe kad god je delovala kao država čak i u vreme ove vlasti, recimo u slučaju Uneska, Interpola, poništavanja priznanja Kosova u nizu država. To pokazuje da je u prirodi politike da deluje a ne da čeka i prilagođava se tuđim inicijativama, u ovom slučaju izrazito neprijateljskim.

Srbima na severu pokrajine ostaju danas dve mogućnosti, obe sa katastrofalnim posledicama. Prva je da prihvate fatum lične bede i fizičke ugroženosti – ovoga puta u nedostatku hrane, a možda i vode i struje. Druga je da se povinuju ulasku monopolske robe iz ostatka pokrajine, čime se prinudno lišavaju i poslednjeg dodira sa svojom državom – konzumacije robe na koju su navikli, koja je jevtinija i kvalitetnija. Takvu odluku, međutim, oni ne mogu doneti kao kolektiv, već samo nizom pojedinačnih, najviše porodičnih, odluka. Ako su stojički podnosili diskriminaciju kojoj ih je podvrgla i sopstvena država, a ne samo albansko Kosovo, počev od isključenja iz kategorije državljana koji mogu da dobiju biometrijski pasoš (još 2009. godine) pa nadalje, pitanje je koliko dugo mogu da podnose glad.

Ova surova dilema Srba sa severa pokrajine i sama je posledica politike koja se nad njima sprovodi u režiji zloćudnog trougla zapadnih sila, kosmetskih Albanaca i zvanične Srbije. Taj trougao za njih je kao tamna strana Meseca; nikada ne znaju šta se tamo zbiva, tj. šta im se sprema. Da li egzistencijalna prinuda da prihvate „nezavisno Kosovo“ kao sudbinu, ovoga puta pritisnuti nesrećom gladi? Da li izazov otpora po cenu fizičkog nestanka, te stoga i iskušenje pobune sa opasnim ishodom? Sa njihove tačke, ovo je pitanje golog opstanka u jednoj ili drugoj varijanti. Sa tačke gledišta svakog od uglova u pomenutom političkom trouglu, bilo koji od ovih „izbora“ samo je predmet političke kalkulacije. I ma koliko ove kalkulacije u svojim polazištima bile različite, razume se u razmeri 2:1 kao i uvek do sada, nije nemoguće da im ishod bude zajednički. A to znači da im ova ekstremno opasna situacija nadoknadi izgubljeno vreme u jalovom „dijalogu“ i pomogne da do rešenja dođu brže nego što su pre mesec dana, kada je bio započet tzv. berlinski proces, i pomišljali. Rešenje je, zna se, da Srbija prizna nezavisnost ove kvazidržave. Vučiću bi ostavili odstupnicu koja galami: pa šta smo mogli, valjda da ratujemo.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik Državotvornog pokreta Srbije