Košnica na otrovnoj livadi

U najkraćem, g. Stanić tvrdi da je Matica otvorena za svakoga ko ume da u uljudnoj i racionalnoj formi izloži svoje ideje, da se ona ne bavi promovisanjem političkih stavova, ali da će „beskompromisno promišljati duh našeg vremena i isticati neophodnost traženja orijentira u tom vremenu“, da je on sam nepopravljivi skeptik koji nikome ne veruje bezrezervno i da o prirodi nekih ideja možemo suditi tek pošto čujemo kako ih oni koji ih zastupaju obrazlažu. Odlučujuća je, dakle, snaga argumentacije.

Na sve ovo ne bih se osvrtao da upravo g. Stanić ne pravi niz grešaka u argumentaciji, koje na osoben način govore i o materijalnim slabostima onoga što izlaže.

Kada jedna ustanova kulture organizuje predavanja koja su načelno, kako tvrdi g. Stanić, otvorena za levičarske i desničarske ideje, teško može poreći da sudeluje u promovisanju političkih stavova. Ako upadljivo preovlađuju desničarske ideje, nije teško zaključiti da ta ustanova ne traga za orijentirom u duhu našeg vremena, nego ga je već našla.

Postoje ideje koje su istorijski kompromitovane u meri koja čini iluzornom pomisao da ih može izbaviti bilo kakva lepota obrazloženja. U „uljudnoj i racionalnoj formi“ mogu se saopštiti i pogubne zamisli.

U ovom slučaju nije reč bila o desnici, već o ekstremnoj desnici. Tim povodom valja podsetiti na stav Norberta Bobia da je sa stanovišta opšte vizije sveta i istorije, svaki politički ekstremizam antidemokratski, antiprosvetiteljski i katastrofičan.

Kako se osloniti na tvrdnju g. Stanića da nikome ne veruje bezrezervno, ako sam demonstrira izuzetak? Veruje, eto, Miši Đurkoviću. Bezrezervno! Jer, da Jongen i Kubiček nisu (neo)fašisti i (neo)nacisti za njega je dovoljno što je to Miša Đurković, „koji se time bavi, nedvosmisleno rekao“!

Moguće je da se Stanić odista zalaže za demokratsku raspravu o važnim društvenim pitanjima i da iskreno izriče maksimu: „nemojmo misliti restriktivno nego argumentovano“! I ovde, međutim, za njega postoji izuzetak. O Haškom tribunalu, kao političkom sudu koji je izgubio svako pravno i etičko dostojanstvo, diskusije nema. Čak do manihejske krajnosti da onaj ko poriče ovu očiglednost izlaže opasnosti svoj intelektualni dignitet.

Kada Deklaraciji o obustavljanju postupka protiv Radovana Karadžića pripisuje profetsku moć, zaboravlja (ili i to smatra važnim identitetskim indikatorom) da su u prvoj deklaraciji Karadžić i Mladić označeni kao „uzvišene personifikacije srpskog otpora“, a da Druga deklaracija manje govori o sudu, a više o tome da je dr Karadžić izabrao pravi put i da se njegova sudbina mora poistovetiti sa sudbinom srpskog naroda.

Iako sebe prikazuje kao žrtvu retoričke (i ne samo takve) stigmatizacije, g. Stanić izdašno pribegava istom metodu koji se ubraja u logičke greške tzv. poisoning the well (trovanje bunara), a argumentaciju svodi na diskreditaciju oponenta.

I da ne zaboravim! Snižavanjem kriterijuma podiže se rang, pa se i obična paskvila može proglasiti naučnom kritikom. Napis dr Đurkovića nije ni najmanje naškodio Ivanu Čoloviću, ali jeste Matici srpskoj. Otuda i ono moje pismo sekretaru.

Na putu da se postane uzor demokratičnosti, a g. Stanić veruje da Matica to već jeste, nije zgoreg posvetiti nešto pažnje i razboritosti.

Autor je advokat iz Novog Sada