Kosovo čeka pametnije Srbe i Albance

Mesec dana ranije, kada je Albanac puškom ubio mog strica, poželeo sam da pobegnem iz majčine utrobe. Zbog toga uvek pišem jedno slovo pre narednog i na tastaturi. U tefteru crkve u Lipljanu, zidanoj u 13. i početkom 14. veka, koja je posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice, pogrešno piše da sam se rodio 5. avgusta. Toga dana je kum mogao da ode u crkvu u Lipljanu, udaljenu sedam kilometara od našeg sela.

Kraljevina Srbija je navela ubicu na zločin jer mu je vlast oduzela njivu, koju je on sa ocem očistio od šikare i kamenja da bi prehranili svoje porodice, i poklonila je mojima. Posle rata, ja sam praćkom, odapinjući plodove trna, gađao njegove devojčice. Jedna je bila moja vršnjakinja, a druge dve mlađe.

Jednoga dana najstariju sam pogodio blizu oka. Vrisnula je kao i njene mlađe sestre koje su se od straha pripile uz nju. Pokidao sam praćku na njihove oči, prišao im sa čuturicom vode govoreći povređenoj devojčici da opere lice, da vidim gde je udarena. Prestale su da plaču, ona je oprala oko dok su se sestre držale za nju i čudile se mom ponašanju. Pomilovao sam ih po glavi i osetio se slobodnim, oboženim.

Na Kosmetu Kosovski boj nije ni prestajao. Dok sam bio dete, zamišljao sam kako se skupljala vojska Vuka Brankovića na dugom i širokom brežuljku na dva kilometra istočno od našeg sela, gde je u to vreme bila velika šuma. U naše vreme tu su bili niski retki žbunovi, a okolo njih cvetali kosovski božuri, dok nisu poslali traktore guseničare krajem šezdesetih godina prošlog veka da pripreme zemljište za setvu useva.

Konji Brankovićeve vojske su pasli travu u livadama, a i žitu, desetak kilometara dužine, sve do reke Sitnice, i u proseku trista metara širine livada, gde su s druge strane reke bili konji turske vojske. Tu je izvor i danas „žive vode“, sa koga su pili junaci i konji u toplom junu pre nego su krenuli u boj ka Gazimestanu. Kakvo su zlo pravili Srbima, iako je to bila srpska vojska, naročito mladim Srpkinjama, možemo samo da pretpostavimo. No ne i da pročitamo u „slavnoj“ istoriji Srba i Srbije. Osim što je postojala uzrečica kod starijih žena na Kosovu: „Čuvaj se vojske, vatre i vode!“

Na istočnom delu tog prostranstva 1999. albanski osvetnici masakrirali su četrnaest srpskih žetelaca, među njima petoro iz moga roda. Jer pripadnici NATO snaga, KFOR-a, kako su sami izjavljivali, nisu imali obavezu da štite Srbe od osvete Albanaca. Štaviše, jedan moj poznanik Albanac reče mi da je video, dok su prelazili asfaltni put, da bi ubrzo zašli u šumu, grupu ljudi obučenih u vojnu opremu KFOR-a sa oružjem. No, i OVK je posedovao maskirnu vojnu uniformu. Sat i po kasnije napali su i masakrirali žeteoce koji su se kombajnom i traktorom sa natovarenom prikolicom vraćali sa svojih njiva iz obližnjeg sela Krajište.

Za ova i ostala stradanja moje rodbine optužujem srpske političare u vrhu vlasti. Još uvek je živ četnički vojvoda Vojislav Šešelj, koji je „pretio“ NATO komandi preko TV ekrana: „Ako nas napadnete, mi ćemo sve Albance da proteramo u Albaniju preko Prokletija!“ Komanda NATO čekala je da to čuje: izazvala je srpsku policiju da uleti u postavljenu zamku kod sela Račak, na pet kilometara na putu iz Štimlja za Prizren, kada su stradali većinom Albanci.

Potom su presvučeni u civilnu odeću da bi ih snimatelji CNN televizije snimili i objavili širom sveta kakve zločine pravi srpska policija nad „civilnim žiteljima Albancima na Kosovu!“ Ujedno su naredili Albancima da napuste svoja staništa i krenu ka Albaniji ili Makedoniji u egzodus. Srpski su seljani poverovali da se Albanci više neće vratiti, te su ulazili u njihove kuće i uzimali vrednu pokućninu. A tamo gde su žene i devojke bile bez zaštite muškaraca, neki od Srba nasrnuli su na njih. Osvetnici su znali njihova imena, te su takve pre nego ih ubiju kastrirali. Znači, za masakrirane Srbe krivi su srpski bandoglavi vlastodršci i lajavci…

(Odlomak iz knjige „Jevanđelje po istini“)

Autor je inženjer rudarstva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.