Kosovo i bibliotekar iz Čačka

Više je nego čudno stanje duha vlastodržačkog establišmenta kojim čitavom jednom narodu nameću ulogu taoca Kosova, dok se svakodnevni život raspada u iluzornim prividima i izmišljotinama. Zato na početku ovog komentara i kažem: Kosovo više nije Srbija i tačka. U nastavku možemo da „guslamo“ o Kosovu do sutra. Pitao bih prvo te branioce Kosova do poslednjeg Srbina na njemu, da li znaju, da pored „guslarske“ postoji i stvarna, činjenička istorija Srba i Albanaca.

Da li ste gospodo bar čuli ako niste čitali, za roman „Seobe“ Miloša Crnjanskog. Istorija srednjeg veka u Evropi puna je seoba svih naroda pa i srpskog. U 17. veku na primer, dva srpska patrijarha, dva Čarnojevića, Arsenije treći i četvrti, preselili su stotine hiljada Srba sa Kosova u Vojvodinu. Neki su stigli čak do severa Mađarske do Sent Andreje. A praotac svih srpskih seoba, nećete verovati, bio je prvi srpski patrijarh Sava Nemanjić – Sveti Sava.

Napustio je divne vizantinske crkve i manastire na „Svetoj srpskoj zemlji“ Kosovu i preselio se u Grčku na Svetu Goru. Svetog Savu su „njegovi učenici“ proglasili za prvog srpskog učitelja, iako ni svog oca velikog župana Stefana Nemanju nije uspeo da opismeni. Učenike vodim pod znacima navoda zato što Sveti Sava nije imao učenike za života, već ih je dobio u 19. i 20. veku. Ti naknadni tumači lika i dela Svetog Save, izmislili su i posebnu vrstu samo srpskog pravoslavlja pod nazivom Svetosavlje.

Sve bi ovo trebalo da zna, a ne zna, bibliotekar iz Čačka Boško Obradović. On kao lider stranke porodičnih vrednosti iz srednjeg veka „Dveri“, pretenduje da bude vlast u Srbiji, ne skrivajući te namere u slavljeničkom zanosu zbog ulaska u parlament.

Tri su ključne tačke njegovog najavljenog političkog delovanja. Država treba da brani „našu“ pravoslavnu veru, kaže Obradović. Neko bi morao da mu objasni da je Srbija sekularna država i da je vera stvar ličnog opredeljenja a ne državno pitanje.

Obradović dalje tvrdi da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije i da Srbija treba da brani bivšu Južnu pokrajinu dok postoji. Svi ti Obradovići, Dačići, Jovanovići, Jeremići, sve te Zavetnice, i slični „branioci“ Kosova nikako ne objašnjavaju, kako zamišljaju da se protiv volje većinskog albanskog naroda, Kosovo i Metohija vrati u pravni i politički sistem Srbije. I da li su svesni da bi se povratkom Kosova, na našu aktuelnu sirotinju, jad i bedu, nakalemila još veća beda kosovskog naroda.

Treća politička nebuloza Boška Obradovića graniči se sa glupošću. Republika Srpska je naša najveća nacionalna pobeda u poslednjih 100 godina i moramo je čuvati po svaku cenu, reče čovek i ostade živ. Naš nacionalni cilj u 21. veku, kaže dalje bibliotekar iz Čačka, treba da bude nezavisna Republika Srpska i njeno ujedinjenje sa Srbijom. To se zove nastavak poražene politike zločinca Slobodana Miloševića.

Da li to po svaku cenu, znači da i po cenu nestanka Srbije treba braniti Republiku Srpsku i od koga ili od čega je braniti? Moram na ovom mestu jasno i glasno da kažem svom poznaniku sa protesta građana „Jedan od pet miliona“ u Valjevu: To što ti i tvoja stranka navodnih porodičnih vrednosti promovišete, to je iskakanje iz koloseka ljudskosti i prelazak na fašističke tračnice.

Tom „doktoru“ „guslarske istorije“ treba reći da je, što se Kosova tiče, Milošević ratovao i potpisao kapitulaciju u Kumanovu, a da je u Dejtonu bio primoran da, zajedno sa liderima Bošnjaka i Hrvata, potpiše sporazum o prekidu rata u BIH.

Prema tome Republika Srpska nije nikakva a pogotovu ne najveća pobeda srpskog naroda u poslednjih 100 godina. Jer da su velike sile dozvolile Vojska BIH bi ušla u Banja Luku i ne bi bilo Republike Srpske. Politička scena Srbije postala je pretesna za sve te ekstremne desničare, bolje reći neonaciste. Sve sam Mladić do mladića, seka do seke Perse, pardon Zavetnice.

Samo mračni umovi mogu monstruozne zločine nad civilima u Srebrenici ili četvorogodišnje bombardovanje Sarajeva sa Trebevića, proglašavati najvećim pobedama srpske nacije. Takvi su i ubili koleginicu Dadu Vujasinović koja je izveštavajući o bombardovanju Sarajeva napisala i ovo. Citiram: „Ne možeš ti čoveče, uz čips i pivo da gledaš kako naša artiljerija sravnjuje sa zemljom jedan grad, a da se ne zapitaš – kako bi meni bilo, mom detetu, bolesnoj majci ili bilo kome, da neko sedne na Avalu i tuče me odozgo“. (kraj citata).

Jasno je međutim da kvazipolitička elita u Srbiji manipuliše sa biračkim telom izbacujući parole koje nemaju veze sa stvarnošću a pogotovu ne sa istinom.

Bibliotekaru iz Čačka i njegovim kolegama istomišljenicima iz parlamenta, preporučujem da još jednom pažljivo pročitaju komediju „Rodoljupci“ Jovana Sterije Popovića. Da vide kako prolaze lažne patriote koji pod plaštom rodoljublja, koriste svaku priliku da običnom svetu naturaju svoje bezumne nacionalističke ideje, ne obazirući se na okruženje i svakodnevni težački život običnih ljudi.

Srpski parlament je danas prepun Sterijinih smrdića, šerbulića, žutilova i sličnih nadobudnika koji javno lupetaju šta im padne na pamet. Srpsko društvo će ozdraviti tek kada se bude ozbiljno pozabavilo pitanjem odgovornosti političara svih boja ne samo za javno delovanje i već i za javnu reč.

Da se u Srbiji poštuje Ustav Obradović, Zavetnici i njima slični bili bi sankcionisani po Članu 49 u kome piše: Zabranjeno je i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti.

Autor je novinar