Kosovo i Metohija, referendum i Ustavni sud

Nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvajati suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo njihove slobodno izražene volje. Stoga, po članu 5. stav 4. Ustava, ni političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast niti je potčinjavati sebi.

Pošto je Kosovo i Metohija (dalje: Kosmet) po članu 182. stav 2. Ustava, autonomna pokrajina u sastavu Republike Srbije, građani u odnosu na nju svoj suverenitet ostvaruju referendumom koji raspisuje Narodna skupština, kao najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti.

A ona to čini na zahtev većine svih narodnih poslanika ili na zahtev najmanje 100.000 birača, što je predviđeno stavom 2. pomenutog člana.

Nakon što su Albanci u kosmetskoj skupštini srpsku autonomnu pokrajinu proglasili državom Kosovo*, iritirane su odredbe člana 182. st. 3. i 4. Ustava koje se odnose na ukidanje autonomije i promenu njene teritorije, odnosno granice, jer to nije moguće bez saglasnosti građana izražene na referendumu.

Zato i zaslužuje podršku inicijativa Narodne stranke za raspisivanje referenduma o kosmetskom problemu.

Ali, treba razjasniti i odredbu člana 108. stav 2. Ustava, koja predviđa da predmet referenduma ne mogu biti obaveze iz međunarodnih ugovora.

Taj izuzetak odnosi se samo na međunarodne ugovore zaključene u skladu sa Ustavom Republike Srbije, a pošto sporazumi o normalizaciji života na Kosmetu zaključeni u Briselu i Ohridu nisu u saglasnosti sa njim, ne postoji ni smetnja za raspisivanje referenduma o kojem je reč.

O hijerarhijskoj nadmoći Ustava nad međunarodnim ugovorima, kao i o tome da briselski i ohridski sporazumi nisu međunarodni ugovori punog kapaciteta, biće reči u tekstu koji sledi.

2. Prema članovima 194. i 195. Ustava, pravni poredak Srbije je jedinstven u sledećem hijerarhijskom poretku: 1) Ustav, 2) opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, 3) potvrđeni međunarodni ugovori, 4) zakoni i 5) drugi opšti pravni akti. Najviši opšti pravni akt je Ustav.

Sa njim su izjednačena opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava sadržana u Povelji Ujedinjenih nacija, jer u Ustavu nema odredbe da moraju biti u saglasnosti sa njim i da podležu ratifikaciji od strane Narodne skupštine.

Slede potvrđeni međunarodni ugovori, jer Ustav predviđa da ne smeju biti u suprotnosti sa njim. Iza njih su zakoni, jer Ustav predviđa da ne smeju biti u suprotnosti sa opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima.

Na kraju hijerarhijskog niza su drugi opšti pravni akti (uredbe, statuti, odluke, pravilnici, kolektivni ugovori i dr.), jer Ustav predviđa da moraju biti saglasni zakonu.

A kakav karakter imaju sporazumi o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa između Republike Srbije i samoproklamovane surogat države Kosovo*?

Odgovor omogućuje Bečka konvencija o ugovornom pravu (ratifikovana 1979. godine) koja u članu 1. predviđa da se njene odredbe primenjuju „na ugovore između država“.

Srbija taj status ima.

Samoproklamovana surogat država Kosovo* ga nema, jer kao protektorat spada u red „drugih subjekata međunarodnog prava“.

U tom svojstvu, ona bi mogla da zaključuje i pisane sporazume (kakav je Briselski sporazum iz 2013. godine) i usmene sporazume (kakav je Ohridski sporazum iz 2023.godine).

Pošto ti sporazumi, po članu 194. stav 4. Ustava, ne smeju biti u suprotnosti sa njim, i oni se mogu pobijati pred Ustavnim sudom, jer je članom 167. tačka 2. Ustava predviđeno da je taj sud nadležan da odlučuje o ,,saglasnosti potvrđenih međunarodnih ugovora sa Ustavom“.

Ustavni sud je već bio u prilici da zbog samoproglašene surogat države Kosovo* iskaže snagu samostalnog i nezavisnog zaštitnika ustavnosti, ali je podležući političkom uticaju izbegao suočavanje sa neustavnošću Briselskog sporazuma usled pristajanja Srbije da sprovođenje izbora, lokalna samouprava, policija, javno tužilaštvo i sudstvo bude integrisano u pravni poredak Kosova*, kao i da Srbija neće blokirati ni podsticati druge da blokiraju njegov napredak na evropskom putu!

Umesto da meritornom odlukom utvrdi njegovu neustavnost, Ustavni sud je zaključkom odbacio predlog 25 narodnih poslanika ocenjujući da je Sporazum – politički a ne pravni akt, ignorišući ekspertsko mišljenje prof. dr Ratka Markovića da ima – opšte pravno dejstvo.

Četvoro sudija je izdvojilo svoje glasove a sudija prof. dr Dragan Stojanović prekorio je kolege koji su izglasali zaključak da ne trebaju da budu lojalni politici već Ustavu.

Ako bi Ustavni sud opet došao u priliku da ocenjuje međunarodne opšte pravne akte o normalizaciji stanja na Kosmetu, mogao bi da ublaži učinjen greh meritornom odlukom lojalnom Ustavu a ne politici.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.