Kosovo i po koju cenu?

Tako je i u politici. Spadam u onaj minoran broj Srba koji su od početka bili za priznanje Kosova kao države i to ne samo zbog toga što je to gotova stvar i što je to realnost već uvažavajući one dublje razloge koje su na vreme, još pre sto godina, navodili Dimitrije Tucović i drugi političari iz Srpske socijaldemokratske stranke: Nije se smelo vojnim pohodom nametati jednom belom evropskom narodu neka vrsta kolonijalnog sistema i tretirati ih (do danas) kao manje vrednih „crnja“ kojima rastu repovi i koji su nesposobni za civilizaciju pa eto Srbija (koja je 1912. godine bila daleko-daleko odmakla na putu civilizacije!) treba da ih evropeizira i uljudi.

Kakva budalaštine, kakav apsurd da neko koje juče iskočio iz blata i opanaka drugoga civilizuje?! Dok kuka nad kulturtregerskom nadmenošću Beča nad sobom!

No sada se postavlja praktično pitanje: Hoćemo li tapšati Vučiću i SNS-u ukoliko oni na neki (okolišni) način priznaju „tzv. Kosovo“ koje će postati Republika Kosovo sa kojom će se i fudbalske utakmice igrati uz intoniranje himni? Šta bi takav „pravno obavezujući ugovor“, o kome se već godinama zucka po čaršiji da se Vučić pred nekim negde faktorom obavezao da će ga sprovesti, značio po nas? Koju bi to cenu ispostavilo?

Da li ćemo doživeti da vidimo u Oslu Vučića i Tačija kako nasmejani i zagrljeni primaju Nobelovu nagradu za mir? Da postanu svetski superstarovi? Spasitelji mira u ovom delu Evrope a to znači i u celoj Evropi? Pa da Vučića i njegove trpimo na vlasti još najmanje deset godina? Da posle takve svoje svetske promocije u lidera on do vrhunca dovede svoju arogantnost i bezobrazluk a da svojim čaušima dopusti i pravo prve bračne noći nad podanicama u svojim vilajetima (opštini)? I da na sve to Brisel i ostali faktori žmure jer najvažnije je imati svog pouzdanika koji će glajhšaltovati na trusnom području.

Moj odgovor na gore postavljena pitanje je: NE!

Po tu cenu ne želim regulisanje odnosa sa Kosovom, po cenu da postanemo zgažena govna ispod potpetica plebejskog ološa koji se prevarom i drskošću dočepao vlasti. Uostalom, ako je činjenica da ogromna većina Srba nije mentalno spremna za priznanje Kosova, to samo znači da stvari treba prepustiti neumitnom protoku vremena i budućim generacijama koje će biti lišene emocija i patetike da one to reše. Stvari će se prirodno dovesti na svoje mesto. To se može desiti za dvadeset, trideset, pedeset godina. Zašto bismo sada rešavali taj problem po cenu da na dugi vremenski period ustoličimo najveće demagoge i štetočine? Sa pogubnim posledicama po slobode pa i živote sviju nas?

Čuli smo od predsednika Francuske da narodi i oni koji ih predvode treba da budu hrabri u svojim odlukama. Lepe ideje. To bi u prevodu značilo ono što i mnogi domaći „komentatordžije“, kolumnisti, freelanceri… odavno zahtevaju: opozicija treba da izađe na sredu i prihvati kao svoju politiku priznanje Kosova. To je sve lepo rečeno, visokomoralno i pošteno ali to možemo da pišemo mi koji nemamo iza sebe neku političku organizaciju i samim tim nemamo šta ni da izgubimo, mi koji se ne nadmećemo za vlast već svakoj prilježno upisujemo u raboš nedostatke.

Pretpostavimo da sutra npr. Dragan Đilas obznani da on i njegova politička organizacija stupaju u političku borbu protiv Vučića i ovog režima sa programom priznanja Kosova zarad ubrzanog ulaska u EU. To bi bilo jako hrabro. I šta bi se onda desilo? Rastrgli bi ga Pink, Informer, Alo, Srpski telegraf… Izgubio bi pola od onog (inače nevelikog) broja birača na koje sada može da računa. Sitničava računica, to sa biračima? Ali partije zato i postoje da se bave takvom računicom, one žive od izbora do izbora, tu nema idealizma, sistem je takav i pojedinačni hrabri ispadi neće ga promeniti. Da li bi u tom pretpostavljenom slučaju Đilasu nešto pomogla verbalna podrška Jelisejske palate ili Brisela ili koga trećeg? Ne bi. Jer ne bi ovde glasali Makron, Merkelova, Tramp… već Pera, Laza i Žika koji gutaju Informer i Pink.

Vučić je u idealnoj poziciji prevaranta koji igra na sve strane i sve vuče za nos. Tako njegovu politiku razumeju i njegove pristalice i birači: Znaju oni da je on mnogo toga obećao Zapadu. Ali to je njegova lukava i vešta politika, on vara te glupane i neće nikada izvršiti obećanje. Ima prostora da ih dribla odavde do večnosti. Nije važno šta je on izjavio na nekom zatvorenom sastanku sa državnicima Zapada niti šta je posle toga izgovorio na konferenciji za novinare – za SNS-ovce je politička smernica ono što svakog jutra osvane u tabloidima.

A to su najcrnji šovinizam i mržnja prema Zapadu uz šlihtanje Rusiji i Kini. To je naša stvarna politika a ono što šef zašećereno govori i javno i tajno to je samo magarčenje tih glupih zapadnjaka kojima muzemo pare i investicije. Tako SNS-ovci vide politiku. I misle da će to zaista moći unedogled tako.

Konačno, uzalud je nadanje mnogih naših naivčina da će Zapad, kada konačno uvidi da ih je Vučić lagao sve ove godine, njega smaknuti očas posla preko noći. Tako je i Staljin govorio da treba samo „malim prstom da makne“ pa će srušiti Tita. Smenjivanje ovog režima moraćemo da obavimo mi, niko nam neće na gotovo pokloniti ništa. Bojim se samo da će i ta cena biti skupa.

Autor je književnik i istoričar