Kosovo i Zajam za preporod Srbije

Ocena je „da nacionalistički lideri mogu veštački izazivati napetosti radi povećanja svoje političke koristi, dok će njihovi inostrani zaštitnici podstrekivati etničke razlike radi jačanja ili potvrđivanja sopstvene koristi i uticaja, destabilizacije regiona i usporavanja procesa integracije EU“.

Očigledno se eskalacija napetosti u odnosima između Srbije i tzv. Kosova ceni kao realna opasnost.

Kako je do napetosti došlo?

Jednostranim proglašenjem tzv. Kosova za samostalnu i nezavisnu državu, protivustavnim otcepljenjem tog dela teritorije Srbije 2008. godine.

U tekstovima koji prethode, a tretiraju kosovsko pitanje, istaknuto je da SAD, kao zaštitnik tzv. Kosova, ne spore da Srbija polaže istorijsko pravo nad tom svojom južnom pokrajinom.

Izneti su materijalni dokazi da je celokupan prostor Metohije zemljišno-knjižno u vlasništvu manastira Hilandara, odnosno Srpske pravoslavne crkve.

Kao i da je pitanje državne granice regulisano Ustavom Srbije iz 1990. i ponovo potvrđeno Ustavom iz 2006.

Kako je teritorija Srbije međunarodno priznata u okviru granicama datim Ustavom, međunarodno je priznato i da je AP Kosovo i Metohija u okviru tih granica.

Rezolucija 1244 potvrđuje isto.

Kao poslednje, ali suštinsko, postavljeno je pitanje Zajma za Srbiju iz 1989. godine.

Cilj prikupljanja i raspodele sredstava Zajma bio je neposredan privredni razvoj Kosova: otvaranje 50.000 novih radnih mesta, sanacija velikih privrednih sistema u Pokrajini, otkup imovine, kuća i placeva za povratnike Srbe i Crnogorce, povezivanje kosovskih preduzeća sa preduzećima u SR Srbiji, i uopšte, jačanje privrede i ekonomije KiM kako bi se povećanjem životnog standarda umirio agresivni nacionalizam i separatizam.
Rezultati nisu javnosti saopšteni, verovatno iz razloga raspada SFRJ i početka oružanih dejstava na teritoriji Jugoslavije.

Međutim, ukoliko su poznati, a podacima treba da raspolaže bivša Udružena beogradska banka koja je sredstva Zajma plasirala, kao i Narodna banka Srbije i Arhiv Ministarstva finansija Vlade Republike Srbije, odnosno nadležni istorijski arhiv, imovina u vrednosti od dve milijarde USD na Kosovu i Metohiji vlasništvo je Republike Srbije.

Vrednost USD iz 1989. uvećana je 2.53 puta, što danas prelazi iznos od pet milijardi dolara.

Ovim bi i pravno i svojinsko pitanje trebalo da bude stavljeno ad acta. Srbija je i formalno vlasnik Kosova.

Međutim, šta u slučaju da sredstva Zajma nisu realizovana?

Raspodela sredstava vršena je na period od deset godina, zaključno sa 31.12.1991.

Kredit je morao da bude vraćen do kraja 2001, odnosno 2002.

Ali je do tada već okončan proces super-brze „svojinske transformacije“, privatizacije društvenih preduzeća započet nakon petooktobarskih promena.

Nameće se logično pitanje, da li su društvena preduzeća, korisnici Zajma, usled nemogućnosti realizacije Plana i programa privrednog razvoja SR Srbije na KiM u godinama nakon 1991, u uslovima rata, međunarodnih sankcija 1992. i hiperinflacije 1993. akumulirala ova sredstva u stranim bankama, da bi zatim nakon agresije NATO 1999, Kumanovskog sporazuma i povlačenja vojske i policije sa Kosova, ista sredstva i njihovu kamatu, ali u dinarskoj protivvrednosti, iskoristila za sopstvenu svojinsku transformaciju, dokapitalizaciju, kupovinu akcija (deonica) po tzv. „starom zakonu Ante Markovića“, da bi nakon demokratskih promena 2000. ta preduzeća i zvanično, zakonitim putem, definitivno sama sebe privatizovala, a potom u narednih nekoliko godina akcije prodavala međunarodnim korporacijama.

U tom slučaju, savesni vlasnici Kosova kao državnog dela teritorije Srbije, jesu Nemačka, SAD i druge države koje su privatizovale srpska preduzeća, preciznije, međunarodni kapital.

Što otvara suštinsko pravno pitanje, gde su i čije su granice Srbije.

Predsednik Vučić govorio je nedavno o potrebi stvaranja koordinacionih timova u okviru Vlade, koji će analizirati i rešavati tačno definisana pitanja od suštinskog značaja za opstanak Kosova i Metohije u sastavu Srbije, a pogotovo pitanja koja će onemogućiti bilo kakvu eskalaciju napetosti.

Prvo pitanje stoga, jeste pitanje revizije privatizacije društvenih preduzeća u Srbiji tokom devedesetih godina i nakon demokratskih promena 2000, odnosno utvrđivanje da li je prethodna kupovina akcija izvršena sredstvima Zajma za Srbiju.

Tadašnji direktori preduzeća nisu objasnili poreklo imovine kojom su devedesetih godina kupovali deonice svojih i drugih kompanija.

O poreklu sredstava Zajma suvišno je govoriti, reč je o novčanom poklonu građana SR Srbije i njene dijaspore republici Srbiji radi privrednog preporoda zemlje u uslovima nakon pada Berlinskog zida.

Autor je pravnik iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.