Kosovo je naše – čist fanatizam

To je čest slučaj u zatvorenim, predgrađanskim društvima kao što je naše. Nama je već tri decenije fantazam realnost! Mi još „ne damo Kosovo“ i ne priznajemo „samozvanu“ ili „takozvanu državu Kosovo“ iako je ta država praktično stvorena još pre tri decenije – uspostavljanjem paralelnog društva (sopstvenih institucija) Kosovskih Albanaca i bojkotom institucija srpske države. Kasnije je, korak po korak, ta državnost samo dodatno uobličavana i potvrđivana, da bi pre deset godina bila i zvanično proglašena i priznata od većine država.

Ako je deviza „Kosovo je naše“ i imala kakvo-takvo uporište do 1999. godine, pa čak i do proglašenja nezavisne države i njenog širokog međunarodnog priznanja, to je otada čist fantazam. Za ulazak na Kosovo, za njegovu privredu i međunarodne odnose važe isti uzusi kao i za Hrvatsku, Mađarsku, Rumuniju… Kako je moguće da to ne poimaju naši političari?

Pre svega, reč je o tradiciji koja vlada još od 1945. naovamo, otkako je partizanska vlast ustoličila devizu: istina je ono što kaže Partija, a sve drugo je propaganda spoljnog ili unutrašnjeg neprijatelja…

Dok je u većini monističkih zemalja nakon pada Berlinskog zida ta ideologema poslata u ropotarnicu istorije, kod nas je samo promenila kontekst – na mesto komunizma došle su vera i nacija. Umesto osećaja za realnost dobili smo samo nove slogane. Politička zakržljalost maskirana je sloganima o sopstvenoj izuzetnosti. Okvirni slogan je Srbi su nebeski narod, a središnji nacionalni simbol je Kosovo kao kolevka i sveta zemlja srpskog naroda. Moralno nedorastao našoj izuzetnosti, čitav svet je ogrezao u bolesnu zavist i zato nam čini pakosti kad god i gde god može, a najveća pakost je svetska zavera da nam se (od)uzme Kosovo.

Opčinjeni sopstvenom izuzetnošću, ne uviđamo elementarnu stvarnost. A ona se sastoji u tome da nismo – najpre Jugoslavija, potom Srbija – uspeli da uklopimo (integrišemo) u skladnu zajednicu albanski živalj Kosova, da se osećaju kao ravnopravni žitelji države. Umesto fleksibilnosti prema njihovim zahtevima nismo dozvoljavali nikakvo resetovanje naših međusobnih odnosa i tako smo samo povećavali spiralu njihovog nezadovoljstva, koja je kulminirala opštim, skoro stopostotnim njihovim nezadovoljstvom i konačno uspostavljanjem svoje države. NJeno nepriznavanje s naše strane može biti samo verbalno jer nemamo nikakvu moć na tom prostoru. Jedino možemo da ometamo (usporavamo) njenu integraciju u međunarodne organizacije.

Šta dobijamo a šta gubimo daljim inaćenjem, odnosno nepriznavanjem Kosova kao države? Još je u opticaju iluzija da će nam u dogledno vreme, čim naš najveći saveznik Rusija nadjača blok neprijateljskih država, vratiti Kosovo u sastav Srbije. Minimalni osećaj za političku realnost jasno ukazuje da je to moguće ad calendas Graecas – koliko vremena treba da prođe da bi Rusija nadmašila zbirnu moć vojno i ekonomski tako snažnih zemalja kao što su: SAD, Britanija, Francuska, Nemačka, Italija, Španija, Kanada, Japan, Australija i još čitav niz visoko razvijenih zemalja? Drugim rečima, nikad.

Ironija je svoje vrste da to zna naša vlast i da na to i ne računa. Štaviše, to nije opcija i kad bi moglo odmah da se dogodi? To bi bio najgori mogući scenario! Zašto? Mi pod reintegracijom podrazumevamo samo teritoriju, ne i kosovski narod. A vraćen u Srbiju ne svojom voljom već prinudom, svoje nezadovoljstvo bi iskazivao opštom neposlušnošću prema svim institucijama srpske države, sa svakodnevnim pobunama i nemirima. Za uspostavljanje (prinudnog i samo prividnog) mira trebalo bi svakodnevno angažovati stotinu hiljada policajaca! Bili bismo policijska država! Sa ionako lošom privredom i infrastrukturom, imali bismo krajnje nizak standard i bili siromasi ne samo na evropskom već i na globalnom nivou.

Strane investicije bi presahle, pomoć iz razvojnih fondova ukinuta… Živeli bismo najgore u Evropi, a mladi bi masovno odlazili u svet.

Šta bismo daljim nepriznavanjem Kosova dobili osim zadovoljstva da sprovodimo inat prema nepoželjnom komšiji? Imali bismo zatvoren informativni prostor da bismo i dalje, po mogućstvu zauvek, smatrali da je za sve naše nevolje i materijalnu bedu kriva svetska zavera. Imali bismo idealnu i večnu patriotsku vlast. Ona se ne bi oslanjala na razvijeni svet i najbolju legislativu na svetu, zasnovanu na evropskom sistemu vrednosti, već bi se oslanjala na takođe večnu i idealnu vlast, koja bi, kao i naša, satanizovala opoziciju, a nevladine organizacije, kao strane agenture, ukinula. Ostali bismo de jure samostalna država, a u suštini bili bismo rusko ostrvo na Balkanu. To režimu sa večnim mandatom liči na idilu, ali sve niži standard u autarkičnoj privredi i samoizolaciji postepeno bi kulminirao opštom pobunom naroda.

Neprepoznavanje prave alternative nije zasnovano samo na političkim predrasudama tipa Zapad je pakao već izvire iz vizije zatvorene države kao ideala, sa večnim vladanjem iste političke elite i njenog bogomdanog vođe. Sa večnim očuvanjem svih privilegija. Višepartijski sistem bio bi sveden na simboliku i satanizovan („neće narod opoziciju“), kao i sve nevladine organizacije. Imali bismo pseudodemokratski, paravišepartijski sistem.

No, igranje na kartu večnog ponavljanja istog u istoriji se pogubno završavalo i po narod i po vlast.

Autor je filolog