Kosovo je nezavisno sa ili bez priznanja

Još je zanimljivije da novinari tzv. nezavisnih medija na brojnim konferencijama i „obraćanjima predsednika Republike povodom Kosova“ tokom svih ovih godina, nisu svojim pitanjima suočili Vučića sa činjenicom da je Kosovo faktički nezavisno sa ili bez zvaničnog priznanja, i da je već od 2008. godine, a naročito nakon usvajanja brojnih dokumenata u okviru Briselskog sporazuma, ono implicitno priznato, i da se samo još razgovara o problemima vezanim za normalizaciju političkih odnosa dve države, dva neposredna suseda.

Pozivanje na rezoluciju UN 1244 iz 1999. godine i praviti se kao da se od tada ništa nije dogodilo, propagandni je izum Aleksandra Vučića i njegovih medija.

Namerno i svesno se „zaboravlja“ da se 2008. dogodilo proglašenje nezavisnosti Kosova, da je Međunarodni sud pravde u Hagu 22. jula 2010. doneo presudu da proglašenje nezavisnosti nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom, da je potom usledila serija usvojenih i prema tome obavezujućih dokumenata u okviru Briselskog dijaloga započetog 2013., kao i donošenje ključnog dokumenta o potpunoj integraciji Srba sa Kosova u ustavno-pravni poredak Kosova (2017).

Srbi su, kao što je poznato, uključeni u kosovsku izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast Republike Kosovo, izašli su na opštinske i parlamentarne izbore na Kosovu po zakonima Republike Kosova, Srbi ministri u vladi Kosova kao i srpski poslanici u parlamentu Kosova zakleli su se na vernost Ustavu Kosova i tim aktima su ukinute paralelne institucije.

Srbija, dakle, odavno više nema nikakvih ustavnih i zakonskih ingerencija na Kosovu. Ali i vlast i njoj privrženi mediji, i dalje govore o Kosovu kao o „našoj južnoj pokrajini.“ Ona je to samo u glavama i fantazijama onih koji su izgubili osećaj za realnost i koji svesno zamazuju oči i mute razum građanima Srbije.

Da, Kosovo je „naša južna pokrajina“ i u – sada već uveliko arhaičnoj – preambuli Ustava iz 2006. godine, dok Kosovo još nije bilo proglasilo nezavisnost.

Srbija, dakle, sve i da hoće, nije u položaju da se odrekne nečega što više nema, sto u stvarnosti ne poseduje.

Reći danas 2023. godine: „ne smemo se odreći Kosova“ ili „ne damo Kosovo“ , isto je – u smislu osećaja za realnost – što i reći kakvom poveriocu. : „Ne brini, čim sutra dobijem na lutriji odmah ću ti platiti dug.“

Da li će Kosovo priznati Srbiju i Srbija priznati Kosovo, nije naravno od značaja za postojanje i funkcionisanje obe države. Ali bi svakako pomoglo uspostavljanju boljih političkih i ekonomskih odnosa i eliminisalo bi političke mimikrije kojima svedočimo već godinama u čestim Vučićevim melodramatskim TV obraćanjima.

Ali za međunarodni položaj Kosova nije od velikog značaja eventualno srpsko priznanje, sve dok pet država EU ne priznaju Kosovo.

To su na Zapadu konačno shvatili i zato se u francusko-nemačkom predlogu ne insistira na formalnom priznanju, vec samo na faktičkom, implicitnom, koje je neporecivo i vidljivo golim okom.

Jer moramo znati: pet EU država neće priznati Kosovo čak ni onda kada bi Srbija to učinila. Naime, one nisu priznale Kosovo ne zbog Srbije, vec zbog mogućnosti neretko najavljivanih otcepljenja pojedinih svojih pokrajina (Katalonija u Španiji, turska zajednica na Kipru, Erdelj u Rumuniji…).

Isto tako u slučaju formalnog međusobnog priznanja između Srbije i Kosova, Putinova Rusija svakako ne bi priznala Kosovo.

Opet ne zbog Srbije, već zato što Kosovo smatra zapadnom ispostavom i što bi imala još jedan razlog da prkosi Zapadu.

Kosovo će bez sumnje ući u mnoge značajne međunarodne organizacije (već jeste u nekima) ali teško da će ući u Ujedinjene nacije (zbog ruskog veta i neophodne dvotrećinske većine u Generalnoj Skupštini OUN) sve dok je na vlasti u Rusiji Putin, odnosno sve dok Rusija radikalno ne promeni svoju politiku. A to sa Putinovim režimom, Rusija svakako neće ni moći ni hteti.

Nepristrasnom analitičaru je, dakle, savršeno jasno da je sa stanovišta međunarodnog položaja, Kosovu manje važno formalno priznanje od strane Srbije. Mnogo mu je važnije takvo priznanje pet evropskih država i Rusije i Kine.

Zapad upravo stoga, u najnovijem planu, insistira na međusobnom neometanju kako evrointegracija tako i stupanja u međunarodne institucije, i što je jako važno, traži međusobno „garantovanje teritorijalnog integriteta dveju zemalja“ , a to znači ne samo prećutno priznanje da je reč o dvema državama, nego i mirno rešavanje svih budućih sporova i sprečavanje potencijalnih oružanih sukoba na Balkanu.

I zato treba što pre potpisati francusko-nemački plan da konačno i nesmetano obe zemlje (priznale se međusobno ili ne) definitivno i nepovratno krenu u evropske integracije jer su obe u Evropi i svakako dele evropske, a ne neke druge vrednosti.

Autor je publicista i politički analitičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.