Kosovo, kamen oko vrata: Lični stav Nikole Krstića

Ali, da budemo iskreni, Srbija je u ovome glavni negativac. Srbija je ta koja je tokom devedesetih najviše približila svoj oblik vladavine onom suštinskom, okorelom nacizmu. Ona je ta koja je vodila ratove protiv Bošnjaka, Hrvata, Albanaca, koja je ubijala, silovala, proterivala, držala koncentracione logore i činila nezamislivi teror nad civilima.

Zato je danas malo kukavički banalno kada se pitamo šta to više ovaj svet hoće od nas, kada smo sve učinili što su od nas tražili. Ali, ono što nismo učinili jeste to suštinsko pokajanje za grehe koji su počinjeni u ime svih generacija. I onih prošlih, ali i ovih budućih.

Sa Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom, đene-đene, Srbija već nekako mora da ima odnose, iako oni nisu nimalo iskreni, niti raščišćeni, dok sa Kosovom, tom mladom evropskom državom, ne želi da ima bilo kakvu vrstu komunikacije, jer ono za nju ne postoji.

Kosovo, kako da se to opiše? Možda kao košmar koji ne prestaje. Kao noćna mora iz koje se ne možeš probuditi. Kao rana koja nikada ne zaceljuje. Možda kao taj mračni deo srpske prošlosti koji nas vuče na dno. Da, znam da neki od vas se nadaju da će Kosovo ponovo postati deo Srbije, ali hajde da se suočimo sa istinom – Kosovo je nezavisna država, a ne deo države Srbije. Da, dole žive i Srbi, ali i drugi pripadnici nacionalnih manjina. Ako ne možete da prihvatite to, onda se obratite svom izabranom lekaru.

Jer, ne zaboravimo šta se dogodilo na Kosovu tokom devedesetih godina prošlog veka. Miloševićeva Srbija je terorisala kosovske Albance, činila zločine protiv čovečnosti, sprovodila segregaciju u svakom mogućem obliku. Da li to zvuči kao rešavanje „srpskog pitanja“? Ne, to je bila čista mržnja, rasizam i nacionalizam, koji su Srbiju i njene građane doveli do ivice propasti. Do ivice ambisa nad kojim se i dan-danas klatimo, samo iz prevelikog straha da ne padnemo, ne smemo da pogledamo u taj mračni vir.

Srbijanska vojska i policija, uz podršku državotvornih paravojnih jedinica, počinila je hororične zločine – od masovnih egzekucija, silovanja i deportacija, do etničkog čišćenja i proterivanja na stotine hiljada Albanaca i Albanki sa te teritorije. A zločina je bilo mnogo – od masakra u Gornjem Obrinju, preko Dubrave i Račka, do ubistava braće Bitići i šestoro Srba u kafiću „Panda“. Tu su i masovne deportacije, proterivanja i uništavanja džamija, što je sve dovelo do toga da kosovski Albanci pokažu svoju reakciju kroz pobunu.

Za sve to zlodelo pred Tribunalom u Hagu osuđeni su Nikola Šainović, Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević, Sreten Lukić, Vlastimir Đorđević i Milutin Milutinović, ali Srbijatrijom pak i dalje slobodno hodaju svi oni izvršioci tih krvoločnih dela.

Dok su vojnici i policajci širili strah i smrt među kosovskim Albancima, srpski intelektualci su guslali i naricali. Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) je bila zauzeta širenjem nacionalističkih ideja koje su korene vukle iz srpske mitologije, a Srpska pravoslavna crkva je sa oltara blagosiljala zločine nad nevinim ljudima. A šta su radili građani Srbije?

Oni su masovno glasali za nacionaliste koji su pozivali na rat, mržnju i zločin. Za njih je Kosovo bila važnija stvar od ljudskih života, iako nisu baš najbolje znali da pokažu jasnu razliku gde je Metohija, a gde Kosovo.

Vučićeva Srbija je nastavila ovaj horor, samo je njegova garnitura svesna da je to pitanje nepovratno završeno, međutim, on i dalje rasplamsava ucveljena srca nad izgubljenom teritorijom, jer je tako lakše manipulisati ljudima. Odvojiti ih od realnosti. NJegova vlast je poput Fredija Krugera iz filmova „Noćna mora na Ulici Brestova“, koji ne može da umre i koji se neprestano cereka svojim žrtvama. Srbija danas živi u iluziji da može da vrati Kosovo.

Kosovo je nezavisna država, još jednom pišemo ovde, a Srbija mora da se pomiri sa tim. Ali, ne lezi vraže, umesto da se fokusiramo na budućnost i na to kako da pomognemo ljudima na Kosovu da žive bolje, mi se okrećemo prošlosti i razmišljamo o osveti. Kosovo, kao glavno pitanje, postalo je teret koji nas vuče na dno, ali umesto da ga pustimo, mi ga nosimo na leđima kao beduinski prtljag.

I tako, dok se u Vučićevoj Srbiji cmizdri o „srpskoj golgoti na Kosovu“, ljudi tamo zaista žive u bedi i siromaštvu. A dok se Srbi iz beogradskih salonaca zgražavaju nad zločinima Albanaca, zaboravljaju da su srbijanski đenerali, vojnici i policajci počinili zločine koji su obeležili istoriju Kosova.

Istorija te mlade države će biti ispisana krvlju i suzama, a Kosovo će u našoj modernoj povijesti biti crna mrlja nečovečnosti i kolektivnog posrnuća.

Vukovar, Srebrenica, Kosovo, kratki su listovi ovih novina za spiskove nedela iz devedesetih, ali će zato sramota biti večna. Ne zato što se tako nešto desilo, nego zato što se o tome ćutalo.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.